POBEDA HRISCANSTVA U RIMSKOJ IMPERIJI

POBEDA HRIŠĆANSTVA U RIMSKOJ IMPERIJI

Danas je teško početi razgovor o religiji, o duhovnosti, o Bogu, a da se ne naiđe na podsmeh, prezir, potcenjivanje ili čak potpunu nezainteresovanost od strane okoline. Razlog takvom stanju treba tražiti u brzini savremenog života, do koje je došlo usled neprestanih briga o stvarima ovoga sveta. Materijalni pogled na svet, koji je i glavni uzrok brigama ovakve vrste, naša generacija je nasledila. Nasledila ih je od naših očeva i dedova koji su sav život svodili na materijalna blagostanja. Zaista vulgarno shvatanje po onoj poznatoj Epikurejskoj izreci “ hvataj dan jer sutra si mrtav “. Usled toga religija se smatra kod dobrog dela mladog sveta za jednu besmislenu sujevericu koja nema apsolutno nikakve veze sa stvarnim životom. Vraćanje mladih u poslednjih desetak godina u crkvu donekle demantuje ovaj moj stav, ali samo donekle. Mladi na hramove i manastire gledaju kao na muzeje. Istina, po mišljenju većine, ti muzeji su zanimljivi, oni su svedoci naše istorije, ali šta to vredi kad život nije u njima nego u svetu.

A da li je to baš tako? Ovde je potrebno naročito istaći da je slično stanje u dušama ljudi postojalo i u vreme pre skoro 2.000 godina, kada su se kao misionari pojavili čudni ljudi, propovedajući još čudniju vest o čoveku koji je vaskrsao i vazneo se na nebo, a koji je bio SIN BOŽIJI. Srešćemo sigurno mnoga mišljenja da je to bilo davno, da su ljudi tada bili neprosvećeni, neobrazovani, skloni da veruju mnogim mitovima i raznim maštarijama ali upravo je suprotno. Ondašnji ljudi, u okviru ogromne Rimske imperije, po mnogo čemu su bili bliski nama, našem razmišljanju, shvatanju života i odnosu prema religiji.

Rimska imperija je u I i II veku bila na vrhuncu svoje moći. Ona je politički, ekonomski i vojno bila zaista najmoćnija i najveća drzava tadašnje civilizacije. Rimljani su gospodarili skoro čitavim poznatim svetom. Država im se prostirala od Španije do Kaspijskog mora, od Britanije do Egipta, od Crnog mora do severozapadnih afričkih obala. Rimljani su i sa evropske i sa africke strane izlazili na Atlantik, a Sredozemno more je bilo oaza ove džinovske države. Ekonomski potencijali bili su ogromni, a sa čestim osvajanjima i prilivom nove jeftine radne snage (robova) omogućeno je enormno bogaćenje rimske aristokratije. Rimsko građanstvo i rimski proleterijat (koji su činili uglavnom beskućnici i klošari) su takođe uživali u materijalnim blagodetima ove bogate države. Čest je bio slučaj da carevi organizuju, rečeno modernim rečnikom, žurku za ceo grad (koji je imao između jednog i dva miliona stanovnika). Car Trajan (98-117) je posle ratova u Dakiji za samo jednu godinu organizovao 117 takvih žurki, što najbolje govori o moći Rimske imperije.

U okolnostima hedonističkog načina života možda je i normalno što je religija odavno bila marginalizovana. Ona više nikoga nije zanimala. Hleba I igara bio je moto starih Rimljana. Uvidevši opasnost od moralne propasti, prvi car Avgust je pokušao da narod vrati tradiciji i starim vrednostima, ali je taj pokušaj ostao uzaludan. Filosofija je bila takoreći mrtva, i bila je više stvar rasprava i razmenjivanja mišljenja u krugovima samih filozifa, bez ikakvog uticaja na građanstvo. Bili su samo donekle popularni istočnjački kultovi koje su obično donosili vojnici regrutovani iz istočnih provincija, ali ni oni nisu uživali popularnost kao nekoliko vekova ranije. Njihova bitna karakteristika je da su bili obavijeni velom tajne. Obrednim radnjama kulta mogli su prisustvovati samo članovi te sekte, ili oni koji su hteli da joj priđu, tako da je njihova suština ostajala nepoznata velikom delu naroda, iako se svakako dobro znalo za njihovo postojanje. U toj svoj baruštini duha iz obesti su skoro svi carevi prva dva veka tražili da im se ukazuju počasti kao bogovima. Pri tome oni nisu tražili da se narod odrekne svojih starih bogova, ukoliko je narod uopšte imao čega da se odrekne. Formalno se carevima ukazivala čast kao bogovima ali iskreno nikada. Kao što reče Vladika Nikolaj Velimirović, one ljudi koji su tražili da ih uvažavaju kao bogove, narod je prestao da poštuje i kao ljude.

Carstvo je imalo mnogo provincija van Italije, ali je za nas posebno značajna Palestina, ili kako se zvala po jednom njenom delu Judeja. Judeju je osvojio 63 godine pre Hrista rimski vojskovođa Pompej. Od svih naroda u imperiji Jevreje je izdvajao monoteizam, odnosno vera u jednog Boga.Oni su preko Mojsija u 13. veku pre Hrista dobili zakon Božiji u vidu dekaloga, odnosno deset božijih zapovesti. Karakteristika istorije Izrailja, a posle podele države Judeje, je čest jevrejski otpad od Boga i kajanje i vraćanje njemu, ali isto tako i njihovo često nepopustljivo držanje upravo te monoteističke vere, tada jedine u svetu. Ali, bez obzira na proroke koji su im od Boga slati, ta vera je usled čestih robovanja i nevolja u koje je zapadao ovaj narod, ogrubela, tako da su oni sve više stvarali iluziju o nacionalnom bogu koji je posebno naklonjen Jevrejima. Iluzija će se naročito pojačati pod rimskim ropstvom, kada će se vera Jevreja svesti na poštovanje spoljašnjih običaja (naročito subote), a išcekivanje mesije, kojeg su najavljivali proroci, pretvoriti u iščekivanje isključivo zemaljskog mesije koji ce povesti Jevreje u oslobođenje od Rimljana, a zatim im omogućiti da zasnuju carstvo zemaljsko u kome će oni vladati. Mesija se i javio u njihovoj sredini, ali ne da ispuni njihove želje, usled čega ga je velika većina odbacila i raspela na krst. A ti čudni misionari, koji su se pojavili posle toga pojavili i propovedali o vaskrslom Hristu kao Bogu, bili su upravo njegovi učenici.

Judeja je bila daleka i ne baš zanimljiva provincija za Rimljane, tako da će oni za ove događaje (raspeće Hristovo) prvi put čuti tek nekoliko decenija kasnije od Hristovih učenika (apostola) i njihovih sledbenika. Neverovatno brzo širenje nove vere prouzrokovalo je filozofska opovrgavanja novog učenja koje je kod Jevreja izazivalo sablazan, a kod Grka i Rimljana se smatralo za ludost.

Opasnija od filosofskih opovrgavanja bila su krvava gonjenja prvih Hrišćana od strane rimskih careva. Gonjenja su bila gotovo neprestana, ali je u istoriji poznato nekoliko velikih od kojih je prvo bilo pod carem Neronom (54-68). Godine 64. je izbio veliki požar u Rimu. Za taj požar legenda je optužila Nerona. Narod rimski je bio ubeđen da je car zapalio grad, iako Tacit u svojim “Analima”, i pored nimalo naklonog stava prema Neronu, nigde ne navodi da je on to učinio. Da bi gnev građanstva odstranio sa sebe , Neron je na njihovo veliko zadovoljstvo za požar optuzio Hrišćane. Do tada su Rimljani samo načuli za Hrišćane, i to samo pogrdne vesti o njima. Za vreme ovog gonjenja, Hristovi sledbenici su razapinjani na krst, bacani u Tibar, bacani divljim zverima u amfiteatru, na zadovoljstvo i uveseljavanje rimskih građana. Ovo je prvo masovno gonjenje Hrišćana, i prvo, od strane njegovih sledbenika, masovno svedočenje Hrista krvlju i životima. Među ovim prvi mučenicima nalazili su se i apostoli Petar i Pavle, pogubljeni 67.g.

Posle izvesnog perioda zatišija počeli su novi progoni za vreme cara Domicijana (81-96). Za vreme ovog gonjenja mučenički je izgubio život Sveti Timotej. U vreme Trajana (98-117) postradali su episkopi jerusalimski i antiohijski—Simon i Ignjatije. Nova veća gonjenja pokrenuo je Marko Aurelije (161-180), i sam filozof, pod uticajem anti-hrišćanski nastrojenih stojika. Najpoznatija žrtva tog gonjenja je bio Sveti Justin filozof, koji je zbog toga i dobio naziv Justin mučenik. Njemu je u Rimu oko 165.g. odsečena glava. Septimije Sever (193-211) je takođe bio veliki krvnik Hrišćanima, a isto tako i uzurpator Maksimin Tracanin (235-238). Progone su pokretali i carevi Valerijan i Aurelijan, ali najveće progone Hrišćanstvo je doživelo za vreme Dioklecijana i njegovih savladara i saradnika (284-311), naročito Galerija. Međutim, Hrišćanstvo se do Dioklecijana toliko reširilo da su već na njegovom dvoru postojali Hrišćani. Najpoznatije žrtve ovog gonjenja su Sveti Georgije, Kozma i Damjan, lekari iz Kilikije. Po svom obimu i surovosti ovo je najžešće ginjenje koje je pokrenula rimska država protiv hrišćanskih vernika. Neki su se uplašili i pokleknuli, ali su zato mnogi krvlju svojom svedočili Hrista. Država je pokrenula sve svoje institucije da bi iskorenila i uništila veru. Ona je pogubila mnoge vernike, dobila mnoge bitke, ali je rat izgubila. Svedočanstvo za ovo je i ponašanje najvećeg protivnika vere, cara Galerija. Uvidevši svu besmislenost i uzaludnost progona Hrišćana, on je sa samrtničke postelje izdao edikt o prekidu gonjenja, pod uslovom da Hrišcani budu lojalni državi, i da se mole svom Bogu za cara kao da do tada to nisu činili. Poraz države i pobeda Hrišćanstva su uskoro rezultirali Milanskim ediktom, kojeg je proglasio car Konstantin 313.g., u kome se Hrišćanstvo izjednačava sa svim ostalim religijama u carstvu, praktično prelazeći iz zabranjene u legalnu religiju. Nekoliko decenija kasnije, pod carem Teodosijem, 381.g. biće proglašeno za vladajuću religiju rimske države.

Kada se govori o gonjenju od strane Jevreja, potrebno je napomenuti da sa dolaskom Hrista Judejstvo gubi značaj. Carstvo zemaljsko, koje je bilo u mislima Jevreja, dobija svoj pravilan i istinit smisao u carstvu nebeskom, kako su i prorokovali proroci. Vrata carstva sada su otvorena za sve narode na planeti, što potkopava ideju Jevreja o nacionalnom bogu. Dok su bili u granicama Judeje, Jevreji nisu prezali ni od ubistava Hrišćana, ali posle ustanka Bar Kohbe (132-135) oni su raseljeni po svoj rimskoj imperiji. Tako raseljeni, svuda su raznosili netačne glasine o Hrišćanima, što je u mnogome doprinelo pogrešnoj predstavi rimskih građana o Hrišćanstvu. Sa druge strane, Rimljani i ostali mnogobožci su imali svoje originalne razloge zbog čega su bili protiv nove vere. Kultovi u paganskim religijama su bili vezani sa čulnim uživanjima kojima je Hrišćanstvo htelo stati na put, usled saznanja o jednoj uzvišenijoj stvarnosti, stvarnosti carstva Božijeg koju su dobili, i koju je jedino i moguce dobiti neposrednim Bozijim otkrovenjem, a koju je doneo svetu Gospod Isus Hristos, drugo lice Svete Trojice. Mnogi sveštenici i trgovci su živeli i zarađivali upravo na tim paganskim kultovima. Na kraju, kao najneprihvatljivija je bila ideja da Bog postaje čovek. Usled svega ovoga mnogi momenti hrišćanskog religioznog života su tumačeni pogrešno, nekada usled jevrejskih glasina, a nekada da bi se sama gonjenja opravdala. Tako je hrišćansko učenje o ljubavi tumačeno u smislu polne ljubavi. Večere ljubavi, na kojima su se vernici pricešćivali, po njihovim tumačenjima su se završavale orgijama. Mnoge druge besmislene optužbe i glasine su kružile imperijom. Važno je napomenuti da Hrišćani nisu hteli da se klanjaju idolima i caru kao božanstvu, što je mnoge pogorđene careve teralo da ih gone iz lične sujete.

Pa kako je onda u ovim nemogućim uslovima, i u ovako neprijateljskoj sredini, jedna mala grupica ljudi iz jedne udaljene i omražene provincije uspela da proširi novu religiju, koja će početkom četvrtog veka postati religijom carstva? Kako je ta mala grupica izabranih ljudi uspela da slomi duh jedne tako moćne države i pobedi je? Koji su to faktori uticali da se dogodi ovo najveće čuda od postanka sveta? Širenje Hrišćanstva pod tako nepovoljnim i nemogućim uslovima zaista je jedinstveno i najveće čudo u svetskoj istoriji.

Čudom vaskrsenja Gospod Isus Hristos je pobedio smrt, a na takvu pobedu nije pretendovala, a kamoli uspela da je ostvari nijedna svetska religija. Po rečima Oca Justina Popovića, smrt je najveća proba za bogove, i ko nju uspe da pobedi taj je pravi Bog. Bez Hristovog vaskrsenja ne bi se moglo objasniti ni apostolstvo apostola, ni mučeništvo mučenika, ni ispovedništvo ispovednika, ni njihovo uverenje u istinitost vaskrsenja. Bez vaskrsenja ne bi bilo ni snage i upornosti za propovedanje ove radosne vesti za svo čovečanstvo. Njeni propovednici se nisu bojali nedaća i nevolja na koje su nailazili, i nisu prezali život da daju za svoje uverenje. A na čemu se zasnivalo ovo uverenje apostola i prvih misionara? Da li na naučnim dokazima? Da li na filozofskim, logičkim? Ne, nikako! Pa oni su bili prosti ribari i nisu bili ni upućeni u nauku i filozofiju tog vremena, niti su imali ikakve škole. Oni su se čak pri hapšenju njihovog učitelja ustrašili i pobegli od njega živog. Pa kako bi ga onda propovedali posle njegove smrti? Kakvu bi oni nagradu očekivali od mrtvaca, i da li bi uopšte imalo ikakvog smisla propovedati ga. Uz to, oni su u početku na svakom koraku i sa svih strana na podsmeh nailazili, ljudi su ih ludima proglašavali (i danas je na žalost došlo vreme u kojem kad neko kaže da je Hristos ustao iz mrtvih, kod većine izaziva ćutljivi prezir). Ne, da se nije desilo vaskrsenje oni bi morali odustati od njega kao obmanuti. Međutim, desilo se da su oni počeli propovedati! Ljudi su im se prvo smejali, pa su ih jevrejske starešine počele privoditi na ispitivanje, zatim su ih zatvarali i na kraju mučili i ubijali, a da su oni ostajali pri istome—HRISTOS JE VASKRSAO—HRISTOS JE ŽIV. Krv njihova i potonjih mučenika je dokazala Hristovo vaskrsenje i objasnila širenje i opravdanost ove religije-jedine spasonosne. Njihova vera i entuzijazam, njihova neustrašivost za propovedanje bez ikakve materijalne koristi, može se objasniti jedino faktom da su oni VIDELI VASKRSLOG HRSTA, svog učitelja, i da im je on svojim vaskrsenjem dao veru, entuzijazam i snagu za nešto što je pre Hrista bilo nemoguće, a posle njega postalo izvesnost.