Poštovani i svevečni Vladiko, kao svedok možda najtežeg vremena u kojem se nalazi srpski narod, želeo bih da se po drugi put obratim Vama u zamišljenom intervjuu, prvenstveno radi rasvetljavanja velike tajne, najveće misterije u viševekovnoj istoriji srpskog naroda - kosovskog boja. Da ljudska reč teško može objasniti svetinju Vi ste upozoravali više puta. Boj na Kosovu je sigurno svetinja nad svetinjama, golgota srpskoga naroda. On je sigurno jedinstven primer u svetskoj istoriji stradanja celokupnog naroda za jevanđelske ideale, kosovskim rečnikom za krst časni i slobodu zlatnu. Bilo je mnogo primera stradanja pojedinaca za ideal, ili bolje rečeno stvarnost nebeskog carstva, ali stradanje i masovno privoljenje carstvu nebeskom srpskog naroda je usamljeno u svetskoj istoriji inače prebogatoj primerima stradanja zarad stvari ovoga sveta.

kosovski boj je i danas kamen spoticanja Srba i biće sigurno dok budu postojali. To nije sporno i dobro je što je tako, međutim mi se nalazimo u situaciji kada su mnogi zaboravili da je pred svetinjom najmudrije ćutati. Ne samo to nego smo došli i do neshvatanja da svetinja uopšte postoji, ili opet do neshvatanja značaja svetinje. Ovakvo duhovno stanje Srba, a pogotovu srpske inteligencije, dovelo je do različitih tumačenja kosovskog fenomena. Svako ima pravo na svoje mišljenje o određenom događaju, ali nevolja je u tome što su različita tumačenja kosovske tajne imala katastrofalne posledice. Vulgarizacija je išla dotle da su kosovski junaci postajali sredstvo marketinga političkih partija, na kojima su ove sticale političke poene u predizbornim kampanjama manipulišući ionako zbunjenim i uplašenim srpskim narodom. Da, poštovani Vladiko, krstonosna vojska svetog kneza Lazara postala je predmet manipulacija zarad ostvarenja najnižih ciljeva koje je sveti knez odbacio zarad carstva Hristovog. To mi je najveći motiv da se obratim upravo Vama da rasvetlite tajnu Kosova, ne samo meni nego i svim Srbima, pošto se u naše vreme srpska inteligencija po prvi put javno odrekla Kosova i svetih ciljeva Svetog kneza kosovskog. Drugi manji deo inteligencije se ponosi Kosovom na sasvim glup način. Kao da su oni bili na samom Kosovu, i kao da oni bolje znaju njegovu tajnu od samog kneza Lazara koji dade život za tu tajnu i taj ideal.

Vi ste rekli da je rodoljublje škola za čovekoljublje. Svojim ovozemaljskim životom ste to najbolje i pokazali. Jednom se priklonivši Hristu, Vi niste postali lažni kosmopolita, nego ste svu svoju energiju okrenuli ka svom narodu, nesretnom i stradalničkom kroz svu svoju istoriju, dokazujući mu da stradanja ovoga sveta nisu ništa prema slavi onoga, pravog, istinitog Hristovog carstva. Dokazujući mu da je i smisao stradanja upravo u zadobijanju ulaznice za istinsko carstvo Hristovo zbog kog su i dragovoljno izginuli kosovski junaci. Zbog svega toga, ubeđen sam da ćete biti radosni da kroz svoje knjige odgovorite na pitanja koja toliko muče naše duše, i od čijeg rešenja zavisi duhovni opstanak našeg naroda.

Moje prvo pitanje će biti kratko. Kako bi najkraće okarakterisali boj na Kosovu?

ODGOVOR:

Veličanstveni žrtvenik jednog naroda. Uzvišena epopeja mistike i slave pravoslavnog Balkana. Apoteka lekova za sve duhovne i moralne neduge. Izvor nadahnuća i čistilište savesti svih poznijih pokolenja. Tehnički poraz no moralna pobeda kroz dragovoljnu smrt za krst časni. Sveto polje i životvorna grobnica.

Na Kosovu su se Srbi opredelili za carstvo nebesko. Neshvatljivo je sa stanovišta shvatanja modernog čoveka jedno takvo opredelenje. Neshvatljivo zbog proterivanja vere iz njegovog života. Savremen čovek ne shvata ni šta znači vera, a kako će onda shvatiti toliku žrtvu u ime ideala koje propoveda pravoslavlje. Istina, mi pravoslavni Srbi možemo da se prenesemo u stradanje kosovskih junaka, ali nikako i u njihovu ljubav, pa mislim da je to ključ neshvatanja i eventualnog shvatanja kosovske tajne. Nju danas shvataju samo pojedinci, baš kao što je na Kosovu nisu shvatali samo izuzeci. Kakav su pad Srbi doživeli  dovoljan je pokazatelj. Mislim da neću pogrešiti ako kažem da je kosovska drama slična životnoj drami SINA BOŽIJEG. Da li sam u pravu, poštovani Vladiko?

ODGOVOR:

Ubice Hristovi i nevernici do današnjeg dana objavljuju samo smrt Hristovu, Hrišćani pak i vaskrsenje Hristovo. Za one prve tragedija na Golgoti predstavlja trijumf smrti, za ove druge trijumf života. Oni smatraju Hrista pobeđenim, ovi pobediocem.

I naša životvorna tragedija na Kosovu pre više vekova podvojila je tumače. Jedni smatraju kosovsku Golgotu porazom, drugi pobedom.

PITANJE:

Kao što ste više puta isticali, srpska država je funkcionisala u obliku teodulije, odnosno sinhronizovane službe crkve i države Hristu. Međutim negde je moralo doći do odstupanja zbog čega je i došlo do boja na Kosovu i gubljenja carstva zemaljskog. Istoričari daju objašnjenje za pokorenje pravoslavnog Balkana u slabljenju Vizantijskog carstva, zatim bugarskog i srpskog. Takođe, naglašavaju i neslogu balkanskih naroda, a pogotovu srpskog. Kao najveći razlog navode svakako najezdu Turaka, što je uz ostale faktore bilo dovoljno da Balkan izgubi slobodu i nađe se u ropstvu.

Uz slaganje sa ovakvom konstatacijom istoričara moram primetiti da ona nije dovoljna. Kako meni, tako verujem ni mnogim Srbima. To su sve zemaljski razlozi, a Kosovo je, po mom skromnom mišljenju, mnogo složeniji problem da bi stalo i da bi se dalo objasniti samo ovim razlozima. Međutim, mi telesni ljudi i ne možemo da vidimo druge. To je razlog zbog čega bih Vas pitao da li postoje drugi razlozi propasti srpskog carstva, i uopšte, zašto je došlo do toga da dođe do propasti srpske srednjovekovne države?

ODGOVOR:

Zato što je ostarila. Po logici stvaranja, sve što u ovoj vasioni ostari, mora da se skloni, i da se zameni novim.

Teško je telesnom saglasiti se sa duhovnim. Telesno umujući ljudi cene starost po vremenu, a duhovno umujući duhovi računaju starost po unutrašnjoj snazi. Sve što se ispunjava nečim van Duha Svetog, što traži život van Njega, što juri za zadovoljstvima van Njega, i što se hrani mrtvom hranom, brzo stari i umire. Od duha koji je u stvorenim bićima zavisi život i mladost; od duha - starenje i smrt. Prema duhu u jednom narodu odlučuje se njegova sudba, njegovo održanje ili njegov pad.

Država je već prestarila i morala je da padne. Ne pada ona zbog starosti vremenske nego zbog otrova, koji je uzimala u se i nagomilavala u sebi. Taj otrov oveštao ju je i smežurao kao staricu. Srpskoj vlasteli prorasla je zemlja kroz dušu. Zato ih je Duh Božiji ostavio i sklonio se u dušu narodnu. No, dim strasti koji je udaljio od vlastele Duha Svetoga, počeo se širiti i u narod. Opasnost je bila da se od zlog duha i duša narodna uzemljani, upepeli, umrtvi. Samo jedan veliki strah, kao oštar vetar, mogao je oduvati taj smradni duh, i spasti narod Božiji od propasti. Da bi se narod duševno spasao, država je morala propasti.

Ne izjednačuje se propast države sa propašću svega. Države se i daju narodima, da bi imalo šta propasti umesto naroda; da bi se imalo šta dati u otkup duše narodne. Kad se da jeftino za skupo, bolja je trgovina od obratnog slučaja.

PITANJE:

Moram priznati da je u duhovne razloge nekog događaja  mnogo teže prodreti nego u svetovne. Za mnoge će ovo biti verovatno teška tema, odnosno Vaše objašnjenje kod mnogih verovatno neće naići na potpuno razumevanje. No, Vi sigurno nećete ostaviti bez objašnjenja i one za koje je ovo tvrda priča.

Zanimljivo je da, sem boja na Kosovu, u srpskoj srednjovekovnoj istoriji postoji još mnogo bojeva u kojima su naši očevi bili junaci, pa i branili krst od polumeseca i uopšte stajali na braniku odbrane Hrišćanstva. Uostalom, na to nas je i naš geografski položaj mnogo puta primoravao. Zar nije čudno da pored mnogobrojnih velikih srpskih pobeda u narodnom pamćenju ostane najupečatljiviji boj na Kosovu, koji je bio tehnički poraz. Narod nije zapamtio i opevao velike pobede kao što su pobeda kralja Milutina nad Hunima, pobedu kralja Stefana Dečanskog nad Bugarima kod Velbuzda 1330.g. ni pobedu Miloševu na Pločniku 1388.g. Govoriti o pobedama Dušana silnog je izlišno, međutim, narod se na njima ne zadržava. Takođe ni na porazima se narod ne zadržava. Naročito je bio strašan onaj na Marici 1371.g kada poginuše kralj Vukašin i njegov brat Uglješa. Zašto se narod najviše zadržava na Kosovu i šta Kosovo najviše izdvaja od svih srpskih pobeda i poraza?

ODGOVOR:

Posmotrimo sada primere pobeda i poraza koje ste vi naveli.

Sa dvojnim motivima pošao je kralj Milutin u boj protiv Huna; u ime Hrišćanstva i u ime srpske države. To jest, on je hteo da odbrani Hrišćansku veru od idolopoklonika, i da odbrani svoje zemaljsko carstvo od spoljnih napadača.

To dvojstvo motiva vidi se i kod svetog kralja Dečanskog. On je bio prinuđen da ratuje protiv Šišmana, da bi uzdigao pravo nad nasiljem i da očuva svoj narod i svoju državu. Ovo je on jasno izrazio u svom pismu Šišmanu.

I Obilić se na Pločniku borio  za dve vrednosti: za veru i državu; za Hrišćansku veru protiv nevernika i za srpsku državu protiv tuđinca.

Dušan je takođe stalno imao u vidu dva cilja svojih ratova na Balkanu: da osnaži svoju državu i da pomoću takve snažne države stukne Islam od Balkana, i zadrži ga u granicama Azije. Za Hrišćanski Balkan, dakle on je ratovao, da se Balkan ne bi poturčio, nego da bi ostao Hristov i Dušanov. On je okitio svoje ime mnogim pobedničkim lovorikama. No, sve te lovorike predstavljaju uvenulo lišće kada se uporede sa trajnim zimzelenom Lazarevim.

Što se tiče poraza Vi ste spomenuli braću Mrnjavčeviće i boj na Marici. Kralj Vukašin mogao je oduševljavati srpsku vojsku na Marici Hristom protiv Muhameda; u stvari, on je želeo zadobiti pobedu nad Turcima radi prestiža nad ostalom vlastelom srpskom i opet, i opet, radi slave zemaljskog carstva srpskoga.

Zapazimo još da se u svim ovim ratovima nigde  nije ispoljila naročita volja, ni vojskovođa ni vojnika, da željno i dragovoljno prime smrt i mučenički venac. Tim ne mislimo da kažemo, da oci naši u tim znamenitim bitkama i bojevima nisu bili junaci. To nikako. Njihovo junaštvo je van spora. Oni su pošli u rat sa dvojnom mišlju: pobediti ili poginuti, no sa čeljom da pobede a ne poginu.

Drugačije je sa Kosovom. Tu je potpuno jedinstvo motiva i cilja borbe, i potpuna rešenost na smrt. Borba je za “CARSTVO NEBESKO” a ne za državu, narod, ili za kneza, ili za ma šta zemaljsko i prolazno. Borba je za ”KRST ČASNI” simbol carstva Hristovog. I čestiti knez, i vojvode velike i male, i svi tabori njihovi, kreću na Kosovo sa odlučnom voljom da žrtvuju svoje živote za carstvo nebesko “za krst časni i veru hrišćansku”, “za lijepo ime Isusovo”.

Jednom su Jevreji hteli Hrista učiniti svojim carem, a On saznavši to, pobeže i skloni se u pustinju. A kada ga je Pilat pitao: “Jesi li ti car?”, Isus mu je odgovorio: Carstvo moje nije od ovoga svijeta.

Tome carstvu ne od ovoga sveta privoleo se Lazar, u punom saznanju, da je put ka tome carstvu krst, stradanje i smrt. I u punom saznanju on se saglasio sa svojom Golgotom kao kapijom ka carstvu nebeskom. I ne samo Lazar. Sa istom vizijom nebeske stvarnosti, i sa istim saznanjem o predstojećoj smrti polaze na Kosovo i svi kosovski junaci i vitezovi, osim Juda Iskariotskih kojih ima na svakom mestu i u svakoj epohi.

PITANJE:

Kada pominjete Judu Iskariotskog, Vi svakako mislite na izdaju Vuka Brankovića. Moderna srpska istorija se muči i konstantno pokušava da dokaže da Vuk nije izdao na Kosovu. Iako istorija nema skoro nikakvih izvora što se tiče bitke, eto za Vuka gotovo svi tvrde da nije bio izdajnik nego patriota. Oni to tvrde sa tolikom upornošću, iako kažu da im je merilo za ocenjivanje svih stvari pozitivno znanje, a o Kosovu kao što rekoh gotovo i da nema izvora. Ima naravno u narodnim pesmama i narodnom predanju, ali moderni istoričari se gotovo i ne osvrću na ta dva fakta. Možda na narod gledaju kao na beslovesnu gomilu “nenaučnu”, kojoj ne vredi posvetiti nikakvu pažnju. Međutim, bez obzira na nemanje izvora, oni toliko pokušavaju da dokažu rodoljublje Vuka Brankovića da se čovek ponekad zapita kakva ih to sila goni da se zadržavaju na tom faktu (pa makar bili i u pravu) pored toliko veličanstvenih i herojskih primera sa kosovskog bojišta. Želeo bih zbog svega toga da Vas pitam da li je Vuk Branković zaista izdao na Kosovu?

ODGOVOR:

U istoriji srpskoj zabeležena su imena tri izdajnika, sva trojica sa imenom—Vuk. Kada je Sveti Sava urezivao vlast u srpskom narodu, Vukan se javlja kao izdajnik. Kad se Lazar borio na Kosovu, Vuk se javlja kao izdajnik. Kad je Karađorđe vodio ustaničku borbu, Vujica se javlja kao izdajnik. U odsudnim časovima svi ovi vukovi su se pokazali kao lisice.

No, svi presudni događaji u istoriji sveta imali su svoje izdajnike. Prototip svima njima jeste onaj Juda koji je Boga izdao. Ne može ni biti neko izdajnik svoga naroda i pravih narodnih vođa, ko najpre nije postao izdajnik Boga. Vuk Branković je pretrpeo poraz na Kosovu a ne knez Lazar. I tela izdajnika su izgubljena posle Kosova kao što su duše njihove izgubljene na Kosovu. Ne zna se za grob Vukov. Da li je veliki gospodin Vuk na Kosovu izdao svesno ili nesvesno, to je bezrazlično. Bez svake sumnje, pre nego što je izdao svetu vojsku kosovsku, on je morao izdati narodne ideale u duši svojoj. Morao je izbaciti iz svoje duše narodne ideale, i na mesto tih, svetih i nebeskih ideala, ispuniti dušu svoju zemljom.

Ja ne verujem da u Jugoslaviji ima danas svesnih izdajnika. Ali se bojim da ih ima nesvesnih. To su oni koji teže da kosovsku ideologiju odbace, kosovsku knjigu pocepaju, kosovsku nauku pogaze. To su oni koji bez straha Božijega stvaraju razdor u narodu, da bi se oni istakli kao sudije među zavađenim, radi trule slave i trule dobiti. To su oni koji liče na velikaše pred kosovskom bitkom, na velikaše koji su drobili carstvo na komade i otimali se o vlast i čast dok je azijski sultan stajao na graniči sa svojom fanatičnom vojskom.

Kao što rekoste, kosovska epopeja ima izdajnike kao uostalom i svi veliki događaji u svetskoj istoriji. Izdajništvo na Kosovu je oličeno u velikom srpskom gospodinu Vuku Brankoviću. Pre Vuka i pre Kosova dobar deo srpske vlastele je takođe izdao. Njihova izdaja se sastoji u napuštanju narodnih ideala, služenja Bogu i svom narodu. Zbog svega toga je i moralo da dođe da kosovske strahote. Bitno je za Kosovo da je veliki deo vlastele (mada naravno ne sva) pred Turskom opasnošću i Muratovom vojskom shvatio svoje grehe, pokajao se i to pokajanje posvedočio svojom krvlju na kosovskom bojištu. Nekada davno pravedni Avram je molio Boga da ne uništi grad Sodom ako se u njemu nađe deset pravednika, i Bog mu je to obećao, ali se u Sodomu ne nađe ni deset pravednika i Sodom bi uništen. Na Kosovu je bilo u kneževoj vojsci stotinu hiljada pravednika. Istina, možda nekada grešnika, ali sada pokajanih i spremnih da pokajanje krvlju svojom posvedoče što su i uradili, te su svi ušli kao sveci u sveto carstvo Hristovo. Zbog čega je, poštovani Vladiko, Gospod želeo da sačuva Sodom zbog deset pravednika, a srpsko carstvo nije želeo zbog stotine hiljada?

ODGOVOR:

Nemojte me opominjati na Sodom. To je kušačka reč. Kao da vam je nepoznato da je Sodom bio neznabožački grad; da nije znao za jednoga Boga, kao što je znao narod Izrailjev; i da nije bio kršten u ime Svete Trojice, ni pričešćen krvlju Hristovom kao narod srpski. Razlika je kao između neba i zemlje. Zato, onaj koji po pravdi sudi hteo je sačuvati Sodom zbog deset pravednika, a nije hteo sačuvati Izrailj zbog deset hiljada, niti Srbe zbog stotine hiljada pravednih duša. Jer Sodomljani nisu uopšte znali za jednoga istinitoga Boga. Jevreji su saznali za jednoga istinitoga Boga preko proroka i kroz čudesa mnoga. A Srbi su saznali za Boga javljenoga svetu u licu Gospoda Isusa Hrista. Prema skali poznanja Boga kreće se i mera kazne. Ostavimo se dakle parničenja s Bogom.

PITANJE:

Poštovani Vladiko, ipak ne mogu a da ne razmišljam o čudnom ishodu kosovske bitke. Krstonosna vojska Lazareva brani Hristov krst od nekrsta i nekrst pobeđuje. Sveti knez vodi odbrambeni rat i brani svoju državu od turskih hordi koje predvodi Murat, a kojima je jedini cilj da zauzmu i opljačkaju tuđu teritoriju i drzavu, u ovom slučaju srpsku, ali ipak gubi rat. Pitao bih Vas zbog toga, zašto je ponekad volja Božija da daruje pobedu onima koji se rugaju krstu i oduzimaju slobodu narodu krštenome?

ODGOVOR:

Kada kršteni naruže krst bezakonjima svojim, onda Svevideći dopušta da ga nekršteni još više naruže. Da bi se kršteni setili i zastideli. Jer Mu je snošljivije veliko ruganje od nekrštenih nego malo od krštenih. Časni krst je krst Sina Božijeg, i on označava stradanje za ono što je On stradao. Pre njega krst je bio nečastan, i samo su ga nečasni nosili. Ali od kako je tom nečasnom znamenju dao čast Onaj, od koga je svaka čast na nebu i na zemlji, dodirnuvši ga telom Svojim i opravši ga krvlju Svojom, od tada je to znamenje najveće znamenje časti u oba sveta.

Vojska Lazareva se borila protiv otvorenih neprijatelja krsta. Zastidela bi se lažna braća i ustrašili otvoreni neprijatelji Svetog kneza da su znali značaj časnoga krsta protiv kojeg su ustali. Ali oči su im bile zaslepljene, te nisu mogli to da vide. Samo kroz dragovoljno nošenje krsta poznaje se važnost krsta. Ko ponese krst, taj i saznaje, da je krst put, istina i život. Pa pošto je i put ljubav, i istina ljubav, i život ljubav, to i krst zamenjuje ljubav. Vrhovno znamenje ljubavi! Nositi krst znači stradanjem posvedočavati ljubav svoju prema Bogu. Krst je svedočanstvo svete ljubavi; ko to svedočanstvo ne pokaže, nema svete ljubavi u sebi. Nikakve reči i nikakvi darovi ne mogu posvedočččiti ljubav kao što može krst. Zato se Sin Božiji dao raspeti na krst, da bi dao večno svedočanstvo večne ljubavi Svoje.

Boreći se za časni krst Sveti knez i sva njegova vojska su se borili za jedini pravi put života, za jedini istiniti život. Da, i za jedino večnu živu i svetu ljubav. A ko god se borio za to i ako je umro živeo je, i ako je poginuo pobedio je. I sama golgota kneževa neminovno je vezana sa vaskrsenjem.

Na Kosovu su krstati barjaci bili oboreni i pogaženi, ali zbog toga što je jedan deo grešne vlastele već i sam oborio i pogazio te barjake. Ali, pogaženi krstovi na Kosovu su se posle toga uzdigli i uselili u srce narodno. I vremenom je svaki potomak kosovskih junaka, svaki Srbin i pravoslavac predstavljao jedan živi krstaš barjak. I kada je narod robovao pod nekrštenim gospodarima, onoliko isto koliko je stari Izrailj robovao pod faraonima Misirskim, krst je toliko ispunio dušu naroda, i toliko se utvrdio u njemu, da kada se ponovo digao krstati barjak od platna, spoljašnje je ropstvo brzo bilo svrgnuto, spoljašnja sloboda lako zadobijena a država ponovo vaspostavljena.

Pobedonosno znamenje je ostavio Sveti knez svom narodu. Ono je vodilo (krst časni) njegov narod kroz pustinju robovanja, svetlilo mu i izvelo ga u obećanu zemlju slobode.

PITANJE:

Kažete da je kosovska žrtva bila uslov vaskrsa srpskog naroda, a samim tim neminovno posle vaskrsa naroda vaskrsa i srpske države posle više vekova ropstva islamskog. Međutim, tumači Kosova su podeljeni kao što ste i sami napomenuli više puta u ovom razgovoru. U većem broju su oni koji zastupaju mišljenje koje je sasvim suprotno vašem. Mišljenja su da je Kosovo najveća nesreća koja je zadesila Srbe, i da nas je baš ono zaustavilo kao narod u jednom pravilnom i prirodnom razvitku kroz koji su prošli većina naroda, naročito zapadnoevropskih. Oni kažu da nas je Kosovo unazadilo, i da njega nije bilo mi bi danas bili veliki narod. Ne bi bilo viševekovnog ropstva pod Turcima koje je praktično odseklo krila našem narodu i napravilo od njega mentalne bogalje. Rajinsku, slugarijsku i robovsku svest, i jedan ropski narod koji nikada neće moći sam svoju kuću da obdelava nego će uvek potrebovati tutora od naroda koji nisu imali tu nesreću da imaju Kosovo, a shodno tome i da budu u ropstvu više vekova. Na ovakvom mišljenju se toliko insistiralo, pogotovu od strane srpske inteligencije da je ono postalo nekom vrstom dogme. Ta inteligencija je pozapadnjačena, i sve što gleda, gleda očima zapadnog čoveka. Ona je bila brojna i u vreme Vašeg ovozemaljskog života, ali sada Srbi (sem časnih izuzetaka) i nemaju drugačiju inteligencijui. Zbog takvog stanja kod srpske inteligencije želeo bih da mi odgovorite da li je zaista Kosovo bilo pogubno za nas, i da li je ono zaustavilo točak naše istorije? Vi ste svoje suprotno mišljenje po ovom pitanju kroz ovaj razgovor više puta ubedljivo iznosili, ali sam namerno želeo da se zbog ozbiljnosti situacije još jednom pozabavite ovom problematikom i još više nam pojasnite svoje stavove povodom ovih mučećih problema za čitav naš nacion.

ODGOVOR:

Greše oni koji govore: Kosovo je zaustavilo točak naše istorije; unazadilo nas je; da nije bilo Kosova mi bismo danas bili veliki narod!

Baš Kosovo nas je učinilo velikim narodom. Ono je naša narodna Golgota, ali u isto vreme naše narodno vaskrsenje, duhovno i moralno. Ono je zaustavilo moralno raspadanje našeg naroda. Dalo nam galeriju viteza vere, poštenja i požrtvovanja, koja nesumnjivo vredi više od ma koje galerije mermernih kipova, napravljenih u mirno doba od naroda koji nisu imali svoje Kosovo.

Greše oni koji Kosovo smatraju porazom. Poraz je pretrpeo veliki gospodin Vuk a Lazar je pobedio. Poginuli Lazar je dobio jer ko žrtvuje život svoj u jednoj borbi za istinu i pravdu Božiju, žrtvovao je najveće što je mogao i imao, i — pobedio je. Makar bitka bila tehnički izgubljena, on ostaje pobedilac. A pošto je sva srpska vojska na Kosovu polju pala,i to dragovoljno, za istinu i pravdu Božiju, ona je pobedilac. Ona je prinela na žrtvu Bogu sve što je imala i mogla; otuda je i pobedila. Izgubila je telo, spasla je dušu. Pa čak ni telo Lazarevo nije izgubljeno.

Sveto telo Lazarevo namagnetisano nebeskom silom, još i danas leži celo i leči sve nemoći ljudske. Nisu izgubljena ni tela ostalih vitezova krsta, iako su ostala na bojištu. Od njihovih svetih duša osvećena su tela njihova, a od svetih tela njihovih osvećena je sva kosovska zemlja. Otuda je Kosovo postalo sveto polje. Zbog toga Srbi i Srpkinje sa svih strana, čak i oni iz Amerike, dolaze i uzimaju sa svetog polja Kosova šaku ili torbu svete zemlje, da je kao svetinju nose i drže u svojim hramovima i domovima. Kosovo je najveća grobnica hrišćanskih mučenika, poginulih za jedan dan. Jedna druga, takva i tolika, nije nam poznata. I kao što svečari slave dan smrti svoga sveca, tako ceo srpski narod svetkuje i proslavlja Vidovdan. Ko slavi svete mučenike, taj ne slavi pobeđenoga nego pobedioca, niti slavi mrtvoga no živoga. Tako i mi svi proslavljajući veliku armadu kosovskih mučenika ne proslavljamo pobeđene nego pobedioce, niti mrtve no žive.

Vidovdan je najveća slava srpskoga naroda. On je dan a ne noć, i to baš — DAN. On nas opominje na pobedu i na vaskrsenje. Seme carstva nebeskoga, posejano Svetim Savom, niklo je bujno i poraslo veliko. Bogati plodovi toga semena uzabrani su na Kosovu polju. To nije jedina Hristova i Savina žetva u našoj prošlosti, ali je presjajna i jedinstvena svoga roda.

PITANJE:

Šta ćemo sa tolikom većinom koja poništava i prezire Kosovo? Mršte se kad im se spomenu kosovski junaci. Pre bar nisu smeli  javno to da rade, dok sada otvoreno govore da je Kosovo najveća srpska glupost. Kako da reagujemo na njihove hule, i kako sa njima da se borimo?

ODGOVOR:

Oni koji se mršte na Kosovo; koji ga podništavaju, osuđuju, mrze, ili smatraju nesrećom i propašću, oni gledaju očima a ne duhom, i cene tehnički a ne moralno. Takvi ili nisu pravi Srbi, ili su još pod kletvom čestitoga kneza zbog toga što preci njihovi ne dođoše u boj na Kosovo, ili ako dođoše, biše u taboru velikog gospodina Vuka pod Goleš planinom. A kletva glasi: “Rđom kap'o dok mu je koljena!”

A pravi Srbi, što u kosovskom smislu znači pravi Hrišćani, neka blagodare Gospodu Bogu što im je dao Kosovo, ponos i utehu, i nepresušni izvor najuzvišenijih nadahnuća; čistilište savesti svih pokolenja do kraja vremena.

Neka skinu kape u sveti dan Vidovdan, i na svetoj zemlji kosovskoj neka se poklone svetim dušama krstonosnih praotaca svojih. Pa u harmoniji sa celim narodom, koji je najbolji tumač Kosova, neka iz dubine srca i savesti uzviknu:

Sve je sveto i čestito bilo

I milome Bogu pristupačno!