- A šta ako ne mogu da ga otvorim? – panično je pomislio Bogdan, dok se prašina ulice dizala pod njegovim već bolnim tabanima.

          Još uvek je imao daha u plućima, ali možda još za samo desetak minuta. Pojačivač je počinjao da slabi, a to mu je bio poslednji.

          Beograd je bio samo prividno tih – da nije bilo neprestanog bubnjanja u ušima, čuo bi povremene pucnjeve u daljini i, naravno, tabananje žandarskih čizama iza njega i zveckanje njihovog oružja za pojasom. Nisu morali da izvlače oružje, znali su da je goloruk, jer se u oružje nije mogla ubrojati praćka koju je nosio za pojasom.

          Začuo je pisak jednog od žandara, praćen uzbuđenim dahtanjem, nalik na lovačkog psa koji je uzbuđen lovom i blizinom plena.

              - Jebi ga, oni još imaju pojačivače - očajno je pomislio Bogdan, kada je začuo tihi zvuk prazne  injekcije koja se razbija na ostacima davno izrovanog betona.

          Trk žandara se usporio do lakog hoda, ali to je još više uplašilo Bogdana – sada će i ostali ubrizgati pojačivače, i stići će ga za tren oka.

          Potrčao je još brže, uprkos nagoveštajima bola u plućima.

          Osetio je lak, topli dodir po laktu. Pogledao je – dodir nije bio ništa više do sveže ubijeni golub koji se klatio za njegovim pojasom, lupkajući ga po ruci prilikom hoda ili trčanja. Tanka nit krvi iz golubove razbijene glave  vukla se za njim, ostavljajući vidljiv marker žandarima koji su ga jurili. Prokleti golub. Sve zbog jednog kržljavog goluba koji bi ionako crkao za dan-dva, ili već možda danas, ukoliko ne bi stigao da se vine iznad oblaka nervnog gasa, koji su označavali početak policijskog časa.

          Doduše, Bogdan je znao da je lov na spoljnje životinje bio strogo zabranjen, pogotovo na golubove, čije je otrovno meso bilo pogubno ukoliko se ne spremi na pravi način. Znao je kako se priprema golub – hranio se njihovim mesom od detinjstva! To jest, sve dok pre dva meseca nisu uveli Žandarsku Povelju br. 5587, koja je zabranjivala lov na golubove i mačke. Jedini koji se nisu pridržavali Povelje, bili su naravno, žandari.

          I kud baš da naleti patrola u trenutku dok je vezivao goluba za kožni pojas, koji je u ovim danima bio prava retkost. Većina stanovnika je odavno pojela sve predmete od kože.

          Bogdan je radio u Zastavi, gde je sledovanje poslednjih dana bilo užasno slabo, bez obzira što su stigla naređena o povećanju norme. Malo je bilo radnika koji su dostizali normu, a Bogdan nije bio među njima.

Danas je bilo još gore, jer je nastojnik odlučio da ne podeli sledovanje. Stari Papo je danas za vreme pauze ispričao mnoge priče o prošlosti, ponešto o početku Velikog Rata, koji još uvek traje tamo gore na severu, za koji su Bogdanovi roditelji regrutovani još pre trideset godina. Govorio je i o svetlima na severu, ali je Uča rekao da je to Polarna Svetlost. Papo se nije složio sa njim, i rekao je da smo suviše južno da bi videli Polarnu Svetlost, i objasnio je da su to svetla rata koji još uvek traje. Skoro su se posvađali, ali je srećom neko skrenuo temu na to kako slabo živimo. Papo je na to rekao da mali uvek pate u sukobu velikih. Rekao je da veliki od malih traže resurse za ratove, pa mali uvek izvuku deblji kraj. Takođe je dodao da je to jedan Ekonomski Zakon. Onda  smo ga poslali da ode do nastojnika da proveri šta je to Ekonomski Zakon, i da vidi da li je to nešto što možemo da upotrebimo za svoju dobrobit, ili neki zakon u kojem možemo naći neke rupe koje će nam doneti bolje sledovanje. Nastojnik se na to toliko naljutio da je zaključio podelu sledovanja za taj dan, pa je cela Bogdanova smena ostala gladna.

          Nije čudo što je Bogdan na povratku sa posla kamenom iz praćke oborio goluba. Kada su naleteli žandari, pobegao je glavom bez obzira, ne želeći da proba da se izvuče na Ekonomski Zakon. Žandari su imali svoje Povelje, i to je bio jedini zakon kojeg su se pridržavali.

          Osetio je oštar bol u grudima, znak da pojačivač snage konačno slabi i da neće još dugo izdržati ovaj tempo. Već je hteo da odustane, da se baci na zemlju, zatvori oči i pusti da mu žandari rade šta žele, kada je ugledao prve naznake krova BAT (Bivše Atomsko Sklonište) Knez Mihajlova.

          Čuo je kako žandari hitro menjaju pravac, ispravno pogodivši. Time će izgubiti još nekoliko sekundi prednosti.

          Uleteo je u BAT, koji danas nije bio ništa više od par razvaljenih zidina koje se jedva drže. Naravno, nije ni očekivao da mu zgrada pruži neko utočište, ali ono što se nalazi unutra bi moglo da posluži.

          Četrdeset godina ranije, kada je Žandarmerija ustoličena kao jedina zakonodavna i izvršna vlast u zemlji, u kolaboraciji sa Evropskom Lovačkom Unijom, žandari su se potrudili da razruše sva BATa, koja bi mogla da posluže kao mesto skrivanja pobunjenika i odbačenih (koji su zapravo činili 85% populacije). Međutim, eksplozije koje su trebale da razruše skloništa, otvorile su nova: višemetarski betonski blokovi su napukli, otkrivajući ulaze u kanalizaciju, jedini deo grada gde žandari nisu smeli da uđu. Zapravo, niko nije smeo da uđe. Prečesto su kroz kanalizacione cevi u Dunav isplivavali teško masakrirani leševi, skoro do kostiju izgrickani sitnim pacovskim zubićima.

          Ipak, kanalizacija je bila Bogdanov jedini spas. Ostaće u njoj dan ili dva, ne bežeći daleko od ulaza kako se ne bi izgubio ili našao u nekoj zamci. Samo se nadao da nema pacova u blizini kanalizacionog ulaza kod BAT Knez Mihajlova.

          Uleteo je u BAT, pogledom prevrćući prašinu koja se tokom godina slegla po podu. Prošlo je barem dvadeset godina od kada je bio ovde, igrajući se sa Zoranom. Zorana su žandari ubili dva meseca ranije, tokom Nagradnog Lova, koji se održavao dva puta u toku godine. Nagradni Lov je sponzorisala Evropska Lovačka Unija, pod izgovorom da čak i žandari treba povremeno da daju sebi oduška, istovremeno se zabavljajući. Po Bogdanu, dani Nagradnog Lova nisu bili ništa gori nego ostali.

          Bogdan je osetio kako jedan od poluiskidanih đonova njegovih patika, koje je dobio u zamenu za mačiji batak pre tri godine, zapinje o nešto. Spustio je pogled, gotovo uskliknuvši kada je otkrio da je nagazio na jedan od rukohvata kanalizacionog otvora. Kao klinci, on i Zoran su špekulisali o tome šta se krije ispod poklopca, ali nikada nisu imali dovoljno snage (a ni smelosti) da ga otvore. Pa, sada će otkriti da li ima dovoljno i jednog i drugog.

          Uhvatio je zarđale rukohvate i opkoračio otvor nogama, spremajući se da upotrebi svu snagu koja mu je preostala.

          - Izlazi napolje, gnjido jedna! – zavikao je glas spolja, obogaćen urođenom mrkošću žandara i ledenim sjajem droge pojačivača. – Izlazi, nanu li ti tvoju!

              - Paz’ da neću – odgovorio je Bogdan, ne želeći da se uvlači u verbalni konflikt sa žandarom pred vratima, jer je znao da nekolicina njih pokušava da se prišunja sa druge strane.

          - Aaaaa! – besno je povikao glas – Bandit! Partizan! Jebaćemo ti majku kad uđemo!

          Bogdan je čuo kako žandari napinju oroze i proveravaju municiju u svojim automatskim pištoljima CZ 999, i taj zvuk mu je dao ono zrnce snage koje mu je bilo potrebno.

          Napeo je sve mišiće prisilivši sve one preostale molekule droge u njegovom krvotoku da se sliju u njih. Potegao je ručke poklopca, a njegov izmučeni mozak je molio da zarđale ručke ne popuste. Ne bi bilo dobro da se sruči u prašinu, sa ostacima ručki u rukama.

          Poklopac je ispustio dubok, jecavi krik, praćen vlažnim ehom iz dubine kanalizacije. Otvor se pojavio, ali jedva toliki da Bogdan provuče dva prsta kroz njega.

- Neće ovo ići – promrmljao je.

         Ali, barem je načeo otvor. Mislio je da neće moći ni toliko. Žandari su bili izvršili proveru oružja i oklopa, što se manifestovalo potpunom tišinom na ulici.

          Bogdan se dosetio da ne diže poklopac koji je uspeo da pomeri, već da pokuša da ga vuče. Prebacio se na stranu koja je bila za par santimetara izdignuta, ovoga puta uhvativši jednu ručku sa obe ruke. Povukao je u stranu, i poklopac je sišao sa otvora lakše ne go što je mislio. I baš u tom trenutku zadnji tračak pojačivača snage je ispario iz njegovog tela, i poklopac mu iskliznu iz znojavih prstiju pravo na stopala, na prste koji su provirivali kroz patike.

          Prigušen krik je dopro iz BATa, praćen smehom žandara spolja.

          Bogdan je klizavim prstima pokušavao da napipa ručke, očiju zatvorenih od parališućeg bola koji ga je prožimao.

          - Ma daj, nije to ništa. Žandari su gori. Diži se Bogdane i vuci dupe odavde! – rekao je sebi.

          Poslednjim zrncem snage, skotrljao je poklopac sa pulsirajući stopala. Ležeči poput crva na stomaku, privukao se otvoru kanalizacije i bacio pogled u njegovu mračnu utrobu. Prebacio je noge unutra i počeo da silazi, brzo koliko su mu otečeni prsti na stopalima dopuštali. Kada mu je još samo glava izvirivala iz otvora, bacio je pogled na otvoreno nebo, pitajući se hoće li doživeti da ga još jednom vidi. Onda je potpuno nestao u otvoru.

          Spuštao se niz vlažne merdevine, pokrivene ko zna kakvim ljigavim parazitima koji su mu grickali kožu dlanova. Hvala Bogu pa je bilo suviše mračno da bi mogao videti šta mu je to puzalo preko šaka.

          Stresao se kada su mu noge dotakle tečnost na dnu stepenica. Oprezno je spustio prst koji viri iz jedne od patika u vodu, nadajući se da nije kiselina. Na momenat se ukočio, misleći da mu kiselina nagriza prst, a onda je shvatio da je to samo šok hladne vode. Sišao je u mutno dno, bacivši jedan pogled na otvor iznad sebe. Oblačić prašine je padao za njim, a vrh žandarske čizme je virio kroz otvor.

          - Ej, ‘ajde izađi! Nemoj ići tamo, popapaće te pacovi! Izađi, nećemo ti ništa! – ovo je bilo praćeno kreštavim smehom žandara koji su se okupili oko otvora.

          Za smehom je došla i metalna lupnjava, koja se odbijala od stepenica i uskih zidova kanalizacije. Bogdan se na momenat uplašio da su žandari rešili da ga jure i u unutrašnjosti, alli je otvor bio prazan. Metalna lupnjava se nastavila, i bila je praćena histeričnim, ludačkim smehom. Na momenat je Bogdan ugledao sjaj sunca koji se odbija od male čelične loptice koja je padala.

          - Sranje! Granata! – pomislio je Bogdan, pokušavajući da što brže stigne do ugla kanalizacije, gde bi bio koliko-toliko zaštićen.

Stigao je da pretrči svega šest-sedam metara kada je eksplozija odjeknula. Udarni talas ga je tresnuo o memljivi zid kanalizacije i prljava, kužna voda je prekrila njegovo onesvešćeno telo.

**********

          Probudio se.

          Proveo je desetak minuta boreći se sa dezorijentacijom. Jedno po jedno, čula su mu se vraćala, kao da neko u njegovoj glavi pritišće mentalne prekidače.

          Čulo dodira: voda koja ga je milovala podsetila ga je na kanalizaciju; na površini nije bilo vode koja bi ovako slobodno tekla, blagotvorno mu hladeći udove.

          Čulo sluha: tihi šum tekuće vode i večno kapljanje iz neke od napuklih cevi; potmulo brujanje pumpi kanalizacionih sistema koji nisu korišteni generacijama.

          Čulo vida: osvrnuo se, tražeći bilo kakav marker u posvemašnjoj tami koja ga je obuzela.      

          Zakoprcao se u vodi, prožet prvim talasom panike.

          Udarni talas koji ga je tresnuo u zid, potpuno je poremetio njegov osećaj za prostor. Nije više znao gde se nalazi izlaz ka površini. Pretpostavljao je da nije bio udaljen više od desetak metara, ali nije znao u kom pravcu. Ono malo svetlosti koje je provirivalo kroz otvor šahta je nestalo. Žandari su vratili poklopac na mesto, verovatno se slatko smejući dok su to činili. To je u Bogdanovu još pomućenu svest donelo i novi problem: čak i ako bi u ovom mraku i našao poklopac, ne bi mogao da ga izgura i skloni. Ne bez pojačivača snage, u svakom slučaju.

          Osećajući bolove u telu, koji su rasli umesto da jenjavaju, prepustio se blagotvornom delovanju hladne vode, ostavljajući budućnost da se kasnije sama pobrine za sebe. Sada je samo želeo da zaboravi bol. Sve ostalo dolazi kasnije.

          Ukus krvi u ustima ga je nervirao i bio je žedan, ali nije smeo verovati vodi ispod grada. Pretpostavljao je da je voda puna otrova i halucinogena.

                - Najlakše bi mi bilo da ostanem ovde i umrem – pomislio je, ali dodir koji je osetio na nozi naterao ga je da zaboravi sav svoj bol i očaj.

Skočio je, otkrivši da njegove povrede i nisu tako strašne kako mu se činilo u prvi mah. Tog trenutka je strah preuzeo sve njegove motorne funkcije, isključivši svest, odbacujući je kao nepotrebnu u tom momentu. Preživljavanje trenutne pretnje je bio jedini zadatak koje je telo preuzelo.

Ponovo je osetio dodir, ali ovoga puta je znao: šta god da je u vodi, nije živo. Spustio je ruku do predmeta koji je vodena struja donela do njega. Pod prstima je osetio nepoznatu teksturu vlažnog predmeta, što ga je na trenutak zbunilo, ali kada je predmet uzeo u ruku, prepoznao ga je u trenutku.  Bilo je to parče drveta, već natrulog i šupljeg.

              - Vidi ti to! Drvo! Da ne poveruješ – rekao je, stavljajući parče drveta za pojas.

              U slučaju da ipak ponovo dospe na površinu, mogao je dobiti nešto hrane za njega. Stvari iz prirode su bile prava retkost tamo gore. Bogdan je bio i previše iznenađen da obrati pažnju na to da je već počeo da pravi distinkciju između sveta gore i njega, u dubini podzemlja. Verovatno bi se preplašio da je shvatio da njegov um već prihvata izolovanost u kojoj se našao.

          Umesto samoanaliziranja, Bogdan se spremio da krene u istraživanje i puzavo pipanje po mraku, ali ne daleko od otvora, ma gde se on nalazio. Ko zna kakva se još bogatstva kriju ovde dole.

- Aaaa, budan si dakle – reče jedan sitni, strani glas negde u njegovoj blizini.

         Bogdan se naglo okrenuo, zamahavši rukama oko sebe. Ako je išta naučio u gradu, onda je to da se na neprijatelja moraš obrušiti prvi. Šake su mu zaparale prazan vazduh, pošto u mraku nije mogao videti ko govori, a nije čak ni bio siguran sa koje strane dopire glas.

          - Ko si ti? – upitao je Bogdan mrak oko sebe.

          - Maverik Sivi mene zovu – reče glasić, stvarajući čudan osećaj u Bogdanu.

Činilo mu se kao da se njegov um udvaja, kao da se osim njega u njegovom umu našao još neko, neko nepozvan i stran.

– A znaš šta je stvarno smešno? Ja uopšte nisam siv! – ovo je bilo ispraćeno tihim, suvim kikotom koji je odzvanjao u Bogdanovoj glavi.

Eho mu je bubnjao između ušiju, stvarajući neprijatno zujanje u njima.

- A ko si ti?

              - Ja sam... Bogdan – reče tiho, plašeći se zvuka sopstvenog glasa. Njegov glas je, međutim, izašao iz njega posve normalno i nastavio svoj put memljivim hodnicima.

          - Hmmm, Bogdan – vratio se eho u njegovoj glavi. – To je ime koje dolazi spolja, je li? Kaži mi, Bogdane... – glas u glavi je sada pojačao svoju rezonancu dajući mu šupljikav, preteći ton, - da ti nisi slučajno jedan od onih žondara spolja?

          - Ne, ja sam od tih žondara pobegao ovde dole – reče Bogdan, pitajući se po prvi put da li je taj glas uopšte stvaran, ili je samo prva manifestacija galopirajućeg ludila, izazvanog halucinogenima u kanalizaciji ili samoćom.

          - Okej, Bogdane, verujem ti. Za sada – glas se ponovo javio, ovoga puta sa prizvukom nekog interesovanja.

Bogdana je glas podsetio na na glas nekog malog deteta koje je tek naučilo svoje prve reči. Malog deteta, u njegovoj sopstvenoj glavi.

          - Ali ako slučajno otkrijem da ti jesi žondar, ubiću te na mestu. Ne, još bolje. Osakatiću te i živog te pojesti. Pođi zamnom.

          Bogdan nije bio siguran na koji način bestelesni glas u njegovoj glavi može da bilo koga osakati i živog pojede, ali rešio je da ne rizikuje.

– Poći ću, ali ne vidim te - rekao je.

          - Pa slušaj onda, blesane. Prati zvuk mojih koraka.

          Bogdan je napeo svoje uši i otkrio je da može da čuje tiho nabadanje tankih nožica koje šljapkaju po vlažnom betonu – prvi dokaz da nije sam, da nije poludeo.

          - Pređi levo sada, pa nećeš morati da gaziš po vodi. Ima čvrstog tla ovde.

          Bogdan je prešao jedan korak u levo, pa još jedan, sve dok nogom nije napipao betonski stepenik uzdignut iznad nivoa vode.

*******

          Činilo mu se kao da satima lutaju po vlažnim hodnicima kanalizacije. Svo vreme je služao samo tiho šljapkanje pred sobom i naređivački glas u njegovoj glavi koji ga je navodio ukoliko bi naišli na kakvu prepreku.

          Konačno, posle četrdeset i pet minuta napornog batrganja u mraku, mada se Bogdanu činilo kao da je prošlo mnogo više, glas mu je naredio da stane.

- Pruži ruke. Šta osećaš? – upita bestelesni glas u njegovom umu.

- Ne znam. Nešto metalno. Vrata?

- Tačno. Sada samo mirno tu stoj, ako nećeš da te čuvar ubije kada pokucam na vrata.

          Ono što je Bogdan sledeće čuo, nije bilo kucanje, već serija tihih, sitnih grebuckanja po metalnim vratima.

– Verovatno je neka šifra – pomislio je.

No, u svakom slučaju, bilo mu je mnogo bolje nego tamo samom i izgubljenom u mraku. Glasovi ili ne glasovi, izgleda da je nabasao na neko podzemno sklonište pobunjenika. A gde ima ljudi, ima i nade. Mogao se nadati da će mu neki od pobunjenika pokazati put nazad na površinu, ili ga bar pustiti da živi sa njima. Ništa ga nije vezivalo za površinu, osim onih retkih trenutaka kada je kroz debele slojeve smoga mogao nazreti plavetnilo neba. Osim toga, zašto bi u kanalizaciji bilo lošije nego na površini? Ako pobunjenici imaju takva bogatstva kao što je drvo, možda imaju čak i knjige. Oduvek je želeo da vidi jednu.

          - Ko je? – grub, muški glas je dopro sa druge strane vrata, prigušen slojevima debelog čelika koji ih je delio.

          Bogdan nije čuo da je neko odgovorio, ali se glas sa druge strane vrata ponovo javio, ovoga puta obraćajući se njemu.

          - Okej momče, otvoriću vrata. Ti uđi prvi, ali samo polako, držimo te na nišanu.

          Na iznenadnu svetlost koja je pokuljala kroz otvorena vrata, Bogdan je bio prisiljen da zatvori oči. I kroz čvrsto zatvorene kapke, video je pravouganik svetlosti, u koji je oprezno zakoračio. Iza sebe je čuo Maverika, svog pratioca, kako takođe ulazi. Vrata su se za njima zatvorila uz metalni tresak, i Bogdan se usudio da otvori oči na trenutak.

          Pred sobom je ugledao bradato lice, a iza njega još nekoliko. Četiri čoveka su stajala ispred njega, sa uperenim puškama. Po sjaju cevi, Bogdan je znao da su puške uprkos svojoj starosti održavane a pored toga verovatno i često korišćene.

          Osvrnuo se oko sebe, tražeći pogledom svog malopređašnjeg pratioca, ali umesto čoveka ili deteta, video je samo jednu grdnu smeđu pacovčinu koji sedi, gledajući ga pravo u oči.

          Zbunjeno je vratio pogled na bradate ljude pred sobom, a onda je iza njih ugledao hiljade pacova koji su preplavljivali hodnik.

          Iznenada je mnoštvo glasova odjeknulo u njegovoj glavi, mešajući se i preplićući, stvarajući užasni eho koji ga je bacio u mrak bola i neznanja.

          Po drugi put u istom danu, pao je u nesvest, praćen glasovima u njegovoj glavi koji su iznova i iznova postavljali jedno te isto pitanje: Ko si ti stranče? Ko si ti?

********

          Kada se probudio, otkrio je da su mu rane povijene svežim melemom, a ni usta mu više nisu bila tako suva. Verovatno ga je neko napojio dok nije bio pri sebi.

          Osvrnuo se i pored sebe je ugledao velikog smeđeg pacova koji ga je fiksirao svojim sitnim, pametnim očicama. Čudna inteligencija, neprimerena pacovima, izbijala je iz tog pogleda.

          Spremio se na novu navalu glasova u glavi, ali oni se nisu pojavili.

          - Halucinacija. Samo to – odahnuo je Bogdan.

          - Aha, to svi kažu – reče glas u njegovoj glavi, i ovoga puta je tačno znao dakle je glas došao.

         Osetio je mentalnu vezu sa pacovom, nešto poput tanke, usijane niti koja je na momenat povezala njihove umove, dovoljno kratko da pacov telepatski prenese poruku.

          - Šta? – zapanjio se Bogdan, skotrljavši se sa ležaja na kome je bio smešten.

Osetio je bol u glavi, kao i u tabanima, ali to se sada činilo nevažnim.

          - Rekoh: to svi kažu! – ponovi glas.

          - Ti mi čitaš misli?! – Bogdan nije mogao da dođe sebi.

- Naravno. To svi pacovi čine. Nisi znao?

              - Maverik, idiote, pa otkud bio on znao. On dolazi spolja, sećaš se? – Bogdan je skrenuo pogled na taj novi glas, i ugledao jednog od onih bradatih ljudi koji su ga dočekali.

          - Ja sanjam, zar ne? – upitao je bradonju, na šta se ovaj nasmejao.

          - Ne sanjaš, momče. Samo si došao u deo sveta koji još ne poznaješ.

- Ali, otkad pacovi razmišljaju i govore?

              - Još tamo negde od hiljadu devetsto i devedeset osme. – javio se sada pacov, ponovo se posluživši  telepatijom. – Prve mutacije su počele još tada, mada nam je trebalo mnogo, mnogo godina da uznapredujemo do ovog nivoa na kom smo sada. I molim te, ne obraćaj mi se kao pacovu, nego kao krznenoj osobi, jasno?

          Bradonja se ponovo nasmejao, ovoga puta grohotom.

          - Moraš oprostiti Maveriku, on je tako ponosan! Toliko se trudi da postane pravi ratnik, ali nikako da uznapreduje dalje od izviđača.

          - Ratnik? Kakav ratnik, bre? – zabezeknuo se Bogdan.

          - Pođi samnom do medicinskog centra. Uz put ću ti reći sve što treba da znaš, dok te načinimo jednim od nas.

          - Ko kaže da ja želim da budem jedan od vas? – reče Bogdan.

          - Izbor je jednostavan, momče: ili si sa nama, ili ćemo te zaklati i servirati našim krznenim prijateljima kao delikates – cerio se bradonja. – Da ne pitam šta biraš, je li?

          Bradonja nije dočekao Bogdanov odgovor, ispravno pretpostavljajući koji bi bio. Samo lud čovek bi odbio takav jednostavan predlog, a Bogdan, ma kako ofucano izgledao, nije izgledao lud. Uhvatio ga je za desnu podlakticu, praktično ga vukući kroz dubinu hodnika zaprečenog sivim i smeđim telima pacova. Oni su bežali ispred njihovih nogu do zida, gde su se okretali prema njima, gledajući ih sa nepoverenjem i interesovanjem. Bogdanu se činilo da oni održavaju neku vrstu skupa, pacovske konferencije koja bi trebalo da odluči upravo o njegovoj sudbini. Maverik ih je pratio u stopu, ne skidajući pogleda sa Bogdana.

          - Pođi i ti, Maverik. Za ovaj poduhvat, i novopridošlicu kojeg si priveo našim redovima, zaslužio si da ti skratimo rep.

          Iako je ovo zvučalo kao pretnja, Bogdan je video neku vrstu ljudsko-životinjskog keza na Maverikovoj čekinjavoj njušci.

          - Šta to znači? – pitao je bradonju, koji je očigledno predstavljao neku vrstu vođe.

          - To znači da će mu u medicinskoj sobi podseći i podvezati rep, što je privilegija i čast ratnika-pacova. 

          Bogdan je želeo da što više i što brže uči, želeći da se asimilira sa ovim sirovim ljudima. Mislio je da bi mogao živeti sa njima, saživeti se  sa životom u kanalizaciji, koja se trenutno činila kao mnogo bolje mesto za život nego Beograd ili, uopšte, bilo koji deo sveta. Male zemlje su pale pod bedom i ekonomskim pritiskom, dok su velike bile ophrvane užasnim ratom bez pobednika.

          - Šta je ovo u mom uvu? – pitao je, prstima dotičući malu metalnu spravu, nalik na slušni aparat, koja se ugnezdila u njegovoj ušnoj školjci.

               - Ne diraj to. – odgovori ovaj. - To je svojevrsna blokada telepatskih misli. Sećaš se kada si ušao prvi put u sklonište? Telepatska plima te je jednostavno oborila, pošto ljudski mozak nije sazdan da primi toliku količinu moždanih talasa. Sve dok ti je to u uvu, nećeš imati problema sa telepatijom, pošto spravica blokira sve telepatske spojeve osim jednog ili dva, ukoliko je komunikacija potrebna.

          Bogdan se smestio u veliku stolicu u nekoj prostoriji koja je nalikovala hirurškoj sali.

          - Sedi. Kasnije će doći sestra da te obrije, ali ovo je sada važnije.

          - Da me obrije? – pitao je Bogdan, a misli su mu skrenule na higijenske razloge, ali opet, ovaj čovek koji ga je vodio je i sam nosio bradu.

          - Naravno. Vidiš, neka obeležja ratnika su uvek potrebna. Pacovima koji su prekaljeni ratnici se podrezuje rep. Što se tiče ljudi, samo borcima je dozvoljeno da nose bradu. Zato ćeš za sada ostati bez nje – govorio je čovek dok je na malom stolu prepunom upakovanih, sterilisanih instrumenata, pripremao injekciju.

          - Kakva je to injekcija? – pitao je Bogdan sa rastućom zebnjom.

          - Ne brini ništa. Ova injekcija je naše glavno oružje. Zapravo, pacovi su sve smislili. Viševekovno verovanje da pacovi nose kugu nije samo prazno verovanje. Nosili su je nekada davno, i nose je danas ponovo. Samo, ovoga puta je kuga veštački stvorena, biološki agens konstruisan samo sa jednom svrhom: pobeda u ratu. Pacovi su stvorili kugu, protiv-otrov ali i tu spravicu koju nosiš u uvu, koja olakšava komunikaciju – bradonja je zastao, a potom se zadubio u misli, pokušavajući da iz sebe istisne neku misao, neko objašnjenje koje bi iskristalisalo stvari.

          - Gledaj ovako: devedeset godina već traje Veliki Rat, koji je uvukao u sebe ceo svet, posredno ili neposredno. Svet je podeljen na dve protivničke strane, koje su zaboravile na sve ostalo, osim na pobedu u ratu, po bilo koju cenu. Ali ima nas koji mislimo i na druge stvari osim rata. I mi hoćemo da završimo Veliki Rat, jednom za svagda. Hoćemo nazad na površinu, na slobodni vazduh, gde ćemo živeti neprogonjeni i slobodni. U svetu bez Velikog Rata. – završio je bradonja, kao da ponavlja neku zaboravljenu litaniju.

          - Zašto pacovi sami to ne učine? – pitao je Bogdan, osetivši neprijatni crvić sumnje. – Zašto bi poštedeli i ove ljude u kanalizaciji? I sam si rekao da su sve sami smislili.

          - Kuga nije sasvim efikasna. Uvek će se naći pojedinaca koji će biti prirodno imuni, a protiv njih se pacovi ne mogu boriti. Na ulice će izaći milioni pacova i ljudi, donoseći kugu i smrt nezaštićenima, i obe zaraćene strane će pasti, a mi ćemo izaći i živeti konačno na slobodi, bez pritisaka i ogavnih žandarskih stanica.

          - A jel' mogu ja sa vama kada izađete? – pitao je Bogdan, sa nekom bledom nadom u glasu.

          - Ako zaslužiš da ti potkrešemo rep... – dodao je Maverik, a reči u Bogdanovoj glavi su bile praćene slikom nasmejanog lica.

          - Ako zaslužiš bradu. – ispravio ga je bradonja.