Muškarac je čučao u žbunu plavih bobica. Posmatrao je i slušao devojku.Sedela je na velikom okruglom kamenu, čupkala listiće sa stabljike mahovine i pevušila. Reči pesme se nisu razumele, ali je melodičnost njenog glasa bila fascinantna. Pesma, pevana kroz nerazumljiv neutralan slog, nije bila neka određena pesma, ali je u isto vreme u sebi sadržavala prepoznatljiv ritam pesama njenog plemena.

      - Ti si dobra pevačica... - progovorio je, razgrćući žbun i pokazujući joj se.

      Za trenutak je bila uplašena, a onda je brzo dograbila šarenu torbicu i iz nje potegla bodež nazubljen sa obe strane.

      - Ne prilazi mi! - ciknula je, isturajući bodež. - Moj otac i moja braća će te iseckati na komadiće, ako bilo šta pokušaš!

      - Ne boj se - raširio je ruke, smeškajuši se. - Ne želim ti zlo...

      Mahnula je bodežom u pravcu njegovog lica.

      - Ubošću te u oko i u nos, samo ako mi se približiš!

      Čučnuo je. Nije mogao postojati gest koji bi više pokazivao miroljubivost.

      - Želim samo da pričamo...

     - Nemaš ti o čemu sa mnom pričati! Od priče sve i počne! Pričate, pričate, pričate, a onda jadna devojka osvane na nekoj livadi, obeščašćena.

     Sva se zajapurila u ljutini. On je pomislio kako je veoma lepa kad se ljuti. Iz plavih očiju su kresale varnice, a pegice oko nosa su postajale tamnije, izražajnije i još su više isticale prekrasnu krupnoću očiju.

Iz džepa je izvadio cigaretu i pripalio je. Ona je frknula - Lingovi i dim ispuštaju, gore iznutra, šta li!

      - Nek ti pluća sagore!

      Odmahnuo je.

      - To bi mi bio najmanji problem, lepotice...

      - Nemoj ti meni " lepotice "! Odlazi! Ili me pusti da ja odem!

      - Pa ja ti i ne branim da odeš - raširio je ruke.

      Ponovo je frknula - kako se samo pravio nevešt, kao da ona nije dobro znala da oni koji Lingu okrenu leđa uglavnom zarade dugotrajnu vradžbinu, najčešće onu od koje svud po telu iskoče odvratni plikovi.

      - Neću da idem. Idi ti prvi!

      Uspravio se. Čula je kad su mu kolena zapucketala. Zar njima pucketaju zglobovi? pomislila je. Zglobovi pucketaju ljudima, ali ne i Lingovima!

      Izgledalo je kao da će zakoračiti ka njoj, pa je brzo podigla ruku u kojoj je stezala bodež. Odlučnost u njenim očima sprečila ga je da načini taj nameravani korak.

     Doduše, nije ga mogla povrediti tim bodežom, ali nije hteo da ona to sazna. Zašto bi uzaludno zamahivala i možda se povredila kad bi bodež kliznuo niz njegova prsa ili lice?

      - Stani tu gde jesi!

      - Nisam ni mislio da bilo kuda krenem. Ja imam vremena. Mogu do sutra ovde da ostanem.

     Znala je ona da bi on lako mogao ostvariti nagoveštaj i ostati tu do sutra. Čak i do prekosutra, deset, sto dana!

      - Šta hoćeš od mene?

      - Da razgovaramo...

      - Pričaj ti. Ja ću slušati.

      - Razgovor nije razgovor ako najmanje dvoje ne učestvuje u njemu. Hoću da i ti pričaš..

      - Šta?

      Uzdahnuo je.

      - Za početak mi reci svoje ime.

      - Znaš da ti ne mogu reći svoje ime. Ti si za mene stranac i dok nas neko od mojih ukućana ne upozna ti nećeš čuti moje ime.

      - Zamisli da je tu tvoj otac... Ja sam Aleksej. A ti?

      - Zar nisi Ling?

     Nasmešio se.

      - Ja sam Ling koji nosi ime Aleksej.

     Ona je ćutala.

     Iz džepa je izvadio dve čokoladice u staniolu. Razmotao je jednu i zagrizao. Namerno je na lice postavio izraz krajnjeg blaženstva. Progutao je zalogaj i dobacio joj drugu čokoladicu. Spretno ju je uhvatila, ali nije razmotala staniol.

      - To je poslastica, lepotice - rekao je. - Nije nikakva vradžbina. Probaj, dopašće ti se...

     Oprezno je razmotala staniol i pomirisala čokoladicu. Nije bilo humanoidnog bića u Vaseljeni koje ne bi pozitivno reagovalo na miris čokolade!

      - Probaj slobodno... Nije to otrovno!

     Gricnula je malo i počela mljackati. Treptala je uzbuđeno - novi ukus joj je itekako prijao! U tri zalogaja je pojela čokoladicu.

      - Dakle, dopalo ti se?

      - Da. Ništa slično do sada nisam jela.

     Široko se osmehnuo.

      - Vidiš, nismo mi toliko loši. Imamo i dobrih stvari. Samo se treba prema nama lepo ponašati i sve će biti u redu.

     Vratila je bodež u torbicu.

      - Nećeš me napasti?

      - Zašto bih? Imam svoju Ling ženu i troje Ling dece. Još žena mi nije potrebno, a o deci da ne govorim. Jedva izlazim na kraj i sa ovo troje.

     Ustala je sa kamena i prišla za jedan korak.

      - Gde ti živi porodica?

     Pokazao je ka nebu.

      - Daleko odavde. Ne možeš ni zamisliti koliko daleko.

      - Zašto ih ne dovedeš ovamo? Zar ti nije teško da budeš odvojen od njih?

     Sad je on prišao jedan korak. Ona nije uzmakla.

      - Komplikovano je da ti objašnjavam... U svakom slučaju, još neko vreme ih neću videti...

     Lukavo je zaškiljila.

      - Imaš li još one hrane?

     Glasno se nasmejao i iz džepa izvadio dve čokoladice. Dobacio ih je devojci.

     Vratila se do kamena i sela. Odmah je uklonila omot sa jedne čokoladice i zagrizla.

      - Dozvoljavaš li da sednem pored tebe? Bole me noge od stajanja...

     Pomakla se i on se spustio na kamen. Pogledala ga je iskosa.

      - Ako te bole noge, kako bi onda ostao do sutra ovde?

      - Ne bih ostao - nasmejao se. - Kao da ja nemam pametnija posla nego da stojim usred šume. To sam rekao samo da te malo uplašim.

      - A šta je tvoj posao? Praviš vradžbine?

      - Ne. Ja proučavam biljke, a onda svoja zapažanja zapisujem.

      - Da ti nisi neki travar Lingova?

      - Nisam i jesam...

     U tom trenutku se iznad krošanja začulo zujanje. Devojka je uplašeno skočila, ali ju je on uhvatio za ruku i povukao nazad.

      - Ne boj se!

      - Šta je to?

     Kroz krošnje se spustio graviton, srebrno vozilo Lingova. Naglo se zaustavio ispred njih.

      - Ovim se ja vozim kad moram na neki duži put, koji se ne može savladati pešice.

      - To je živo?

     - Nije. To je stvar kao i mlin za mlevenje žita. Lingovi su to napravili da bi putovali njime. Vi imate zapregu, a mi ovo.

     Oprezno je pružila dlan, namerna da dotakne graviton, ali se vozilo izmaklo, lebdeći na antigravitacionom jastuku. Devojka je uplašeno trgla ruku.

      - Ako nije živo, zašto neće da ga pipnem?

      - Samo ruka Lingova može da ga dira.

     Proteglio se i zajahao graviton.

      - Hoćeš li da se malo provozaš sa mnom?

      - Bojim se!

      - Ne može ti se ništa dogoditi! Hajde - pružio joj je ruku i ona je sela iza njega.

     Obuhvatila ga je oko pojasa. Sporo je vozio između stabala, sve dok nije izbio na neveliku čistinu. Pazeći da joj ne izazove mučninu, podigao je graviton iznad krošnji. Čvrsto ga je stezala. Osećao je njen dah na svom vratu.

      - Slobodno pogledaj dole...

     Uzdah joj se oteo iz grudi.

      - Nisam mogla ni zamisliti da šuma ovako izgleda!

     - Drži se dobro. Pokazaću ti koliko brzo Lingovi jezde tvojim svetom!

* * * * *

      Ona se sklupčala. Jecala je.

     On je ležao na leđima, sa jednom rukom ispod glave. Odbijao je dimove. Na licu mu je titrao osmeh dvorske lude.

      - Zašto plačeš?

      - Ne plačem... - šmrknula je. - Samo mi je krivo... Prevario si me...

     Seo je i pružio slobodnu ruku. Obgrlio ju je oko ramena.

      - Nisam te prevario. Sama si se odlučila na to, zar ne.

      - Šta ću sada? Osramoćena sam! Nijedan lovac iz sela me neće hteti za ženu!

      - A zašto neko mora znati šta se dogodilo? Ja neću nikome pričati. Ne moraš ni ti! Uostalom, većina žena iz tvog sela pre udaje je upoznala nekog Linga! Neke i više njih!

     Sklonila je kosu sa lica i pogledala ga.

      - Lažeš me.

      - Ne lažem te! Lingovi na ovom svetu žive bez žena.Šta misliš, kako se snalaze?Mnogo, mnogo dece su deca Lingova!

      - Znaju li to njihovi očevi?

     Klimnuo je.

      - Naravno da znaju. Nisu baš toliko naivni. Ali ćute, zato ćto od Lingova često dobiju neku novu lovnu alatku, ili koristan savet, ili obuku. Seti se koliko puta su se lovci iz tvog sela u sred zime uputili u šumu i vraćali se već posle dva dana sa prebogatim ulovom? Dešavalo se da zimi ulove brže i više nego leti! Pomognu im Lingovi! Omogućavamo da tvoje, i ne samo tvoje pleme preživi, a za uzvrat povremeno se srećemo sa vašim ženama. Lingovi imaju iste potrebe kao i muškarci iz tvog sela...

     Privila se uz njega.

      - Sigurno govoriš istinu?

     Klimnuo je.

      - Mi smo došli na ovaj svet da učimo, ali i da podučavamo. Nećemo dozvoliti da plemena propadnu od gladi, ili u nekom međusobnom sukobu. A to što se povremeno zabavljamo sa ženama premalena je cena za našu pomoć. I, uostalom, kad bi znala šta je genetika, shvatila bi da je to što Lingovi vama prave decu čak i dobro.

     Pogledala ga je tupo.

     Ustao je i poravio kombinezon. Pružio joj je ruku i pomogao da se uspravi.

      - Sad se moramo rastati - rekao je.

      - Hoću li te još ikada videti?

     Oči su mu zaiskrile.

      - Naravno. Za tri dana ponovo sedi na kamen i pevaj. Ja ću doći.

     Prišao je gravitonu i počeo preturati po boksovima za alat i opremu. Izvadio je kožnu vrećicu. U njoj je zveckao metal.

      - Ponesi ovo ocu...

      - Šta je to?

      - Vrhovi za strele. Ja sam ih lično napravio u kovnici Lingova. Strele tvog oca i tvoje braće probijaće i najtvrđe kože životinja.

     Uzela je vrećicu i krenula.

      - Hej...

     Okrenula se.

      - Kako se zoveš?

      - Ne poznajemo se... Ne mogu ti reći.

     Osmehnuo se i mahnuo joj.

      - Pozdravi oca. Reci mu da Ling Aleksej zna da ceni usluge.

      - Reći ću mu.

     Skočio je na graviton i velikom brzinom ga povezao u nebo.

     Devojka je osluškivala sve dok se zujanje nije sasvim izgubilo.

     Protresla je vrećicu i osmehnula se - otac će biti veoma sretan! Kad ju je poslao u šumu, nije ni slutila da će sve tako glatko proteći i da će dobiti toliko vredan poklon od Linga.

     Pevušila je dok je koračala između stabala. Bila je zadovoljna zato što je bila korisna za svoju porodicu. I, uostalom, Ling Aleksej i nije bio toliko ružan!

     Glupi Lingovi!

     Glupi, ali bogati sa itekako korisnim stvarima!