Posmatrala je kroz okno - lilo je iz nisko spuštenih, mrkih, neprozirnih oblaka. Sitne kapi, guste kao pseće krzno, postojano su dobovale nepromenljiv ritam po zarđalim, mestimično izjedenim zaštitnim kapcima, neosetljive na umrtvljene sive poglede sa unutrašnje strane okana, daleke milionima svetlosnih godina na razmaku od svega tri centimetra debljine čvrstog stakla. Daleke kapi, nedodirljive - opekotine koje iza sebe ostavljaju na koži dovoljan su razlog da ih čovek želi videti što dalje od sebe. Prokleti svet i sve na njemu! 

     Lina se okrenu ka unutrašnjosti prostorije, ali su joj oči i dalje po nagonu, mehanički pratile rasprskavanje kapi na oknu. Morala je protresti glavom da bi se otrgla hipnotičkoj moći kiše.

     - Zar ti ne dosadi da satima gledaš kroz prozor? - upita Raster, ne dižući očiju od listova sa ukrštenicama, koje mu je darežljivo poklonio brodski kompjuter. - Poludećeš jednog dana.

     Lina je htela da oćuti odgovor, ali se pobojala da bi njeno ćutanje samo išlo u prilog njegovoj tvrdnji da će poludeti jednog dana.

      - Nije mi dosadno kad gledam kišu... - smrsi Lina. - Teže mi je gledati kako se upinješ da rešiš te idiotske ukrštenice.

      - Ja se bar trudim da nam vreme ispunim nečim zanimljivim - pogledao ju je prekorno. - Za razliku od tebe!

     Nekoliko dana ranije Lina je odlučila da prekine seksualne odnose sa njim i to ga je strašno pogađalo. Naročito zato što se činilo da će ona u toj odluci još dugo istrajati.

     Mada nije znala šta ju je nagnalo na takvu odluku, priznala je sebi da joj je prijalo to što se nije podavala Rasteru. Iako joj on nije bio fizički odbojan, nešto u njegovom ponašanju joj je ličilo na obrazac ponašanja poltrona, beskičmenjaka i to joj je smetalo da se sasvim opušta i istinski uživa u seksu.

      - Ne počinji opet... Neću se predomisliti!

      - Kako hoćeš. Ja imam vremena. A imam i ruku. Nisi mi baš neophodna.

     Oboje su imali vremena.

     Lina je bila ubeđena da bi Raster u ovoj situaciji bez imalo snebivanja već nakon dva dana seksualne apstinencije upotrebio pesnice da je neka druga žena bila umesto nje. Ali, itekako je respektovao njen crni pojas u karateu i četiri meseca paklene vojničke obuke, koju je prošla pre nego što joj je povereno da fizički obezbeđuje svemirski brod. Znao je da bi bio nokautiran i pre nego što bi stavio prste na nju!

      - Hoćeš li da jedeš? - upitala je.

     Odmahnuo je glavom, zadubljen u ukrštenicu.

     Lina je izašla iz prostorije i uskim hodnikom krenula ka kuhinji. Nadala se da je sintetizator još uvek bio u stanju da napravi šniclu. Makar i omanju.

     Iako su svetla u hodniku bila isključena da bi se štedela energija, Lina je sigurno koračala. NJoj nije trebalo mnogo svetlosti da bi se mogla orjentisati.

     U trenutku kad je zastala ispred kliznih vrata kuhinje, brod se zatresao i gotovo ljudskim glasom jeknuo.

     Tone, pomisli Lina, prokleti kavez tone!

     Ušla je u kuhinju. Kompjuter je registrovao njeno prisustvo i automatski je uključio redukovano osvetljenje.

      - Dobar dan, Lino - javio se svojim neutralnim glasom. - Gladna si?

      - Da.

      - Želiš li nešto posebno danas?

      - Šniclu i malo krompirića...

      - Krompiriće ti mogu napraviti, ali ne i šniclu. Baza materija za sintetizaciju je skoro prazna.

      - Daj krompiriće. Ali da ih bude dosta.

     Brod se ponovo zatresao.

      - U poslednja dva pomeranja, brod je potonuo za osam centimetara - rekao je kompjuter. - Ne misliš li da je krajnje vreme da se nešto preduzme?

       - A šta? Pogon je uništen i ne možemo mrdnuti sa mesta.

      - Žao mi je, nisam stvoren da pronalazim rešenja za ovakve situacije. Ja samo konstatujem da imamo situaciju.

       - Daj krompir! - ljutito reče Lina.

     Na stolu se pomolio otvor kroz kojeg je mala platforma podigla tanjir pun krompirića. Lina uze tanjir i zavali se u stolici.

      - Ima li nade da će prokleta kiša jednom prestati? - upita.

      - Nema - odgovori kompjuter. - Danas sam više puta skenirao širi prostor kontinenta i nisam pronašao ni traga od rupe u oblacima... Dolazi Raster...

     Lina se nije ni okrenula kad je Raster ušao u kuhinju.

      - Osetila si dva poslednja pomeranja?

      - Naravno.

      - Koliko smo propali?

      - Osam centimetara - ubaci se kompjuter.

      - Osam? Do đavola, još nekoliko puta nek se zatrese i nikada više nećemo moći otvoriti spoljnu rampu.

      - Uvek ćemo moći izaći kroz neki od otvora za slučaj opasnosti.

      - A kako misliš da kroz te uzane otvore izneseš neophodnu opremu i gravitone?

      - Jednostavno ću razneti zidove i izleteti.

      - Prokleti vojnik... - smrsi Raster i izađe.

      - Niste u dobrim odnosima, zar ne? - upita kompjuter.

      - Nismo.

      - To nije dobro.

      - A to nije tvoja briga!

      - Izvinjavam se...

     Lina je sporo žvakala krompiriće i razmišljala o onome što će se desiti kad brod potone previše. Napustiće ga i izaći napolje, na kišu punu kiseline, koja će lagano razjedati skafandere i opremu, dok sve jednog dana ne postane neupotrebljivo. Šta onda? Pucati sebi u glavu i otvoriti vrata spasenja? Pronaći suvu pećinu, i u nju se skloniti od kiše. Koliko dugo bi im mogle trajati rezerve kiseonika? Pokazalo se da je sterilizacija njenih jajnika na period od pet godina imala i dobru stranu - šta da je kojim slučajem zatrudnela? Koliko bi joj bilo žao ako bi u smrt vukla i nerođeno dete?

     Naježila se od pomisli da bi u skafanderu morala provesti mnogo meseci. 

     Sa druge strane, skafander se može skinuti, ali se boce za vazduhom moraju nositi. I ko garantuje da ruka neće dotaći neku od onih skrivenih, podmuklih, vražijih vrelih stena? Prokleto kamenje! Naoko obično, a na dodir toliko vrelo da bi se cigareta za tren mogla na njemu pripaliti. Šta učiniti u slučaju da bujica na neki način prodre u pećinu u trenutku kad su van skafandera? Da li bi se kosti bez mesa zabelele ili bi se i one razložile usled dejstva kiseline?

     Odožila je tanjir i ustala.

      - Pripremi mi jedan graviton. Izleteću malo napolje...

* * * * *

     Voda, ako se to što je padalo iz oblaka moglo nazvati vodom, slivala se niz sedište gravitona, niz upravljač, niz skafander, ostavljajući svetlucave, masne tragove. U glavi joj se formirala asocijacija na bezbroj sićušnih, drskih puževa golaća, koji u svojoj pomamnoj poteri za partnerkom ne prežu od zavlačenja bilo gde, makar i na najopasnija mesta. Kiša puževa golaća! Kako joj samo to ranije nije palo na pamet?

     Skener malog dometa nije imao snage da se probije dalje od pet stotina metara daleko od gravitona. Otprilike na trostruku daljinu od one koju su mogli savladati njene oči. Na viziru kacige joj je projektovan radarski odraz okoline. Useci, klanci, veći i manji, svetlija područja pod vodom. I ništa više. Nikakav trag života ili toplotnog zračenja. Čak ni vrele stene nisu davale odraz na skeneru! Gola koža dlanova je najbolji instrumetn za registrovanje tih stena!

     Pejsaž je bio obojen u nekoliko jednoličnih nijansi braon boje. Pretežno mrk, bolesno mrk. Mrki oblaci, mrko tlo ispod gravitona, mrka kiša...

     Zašto li sam uopšte izlazila, pomislila je Lina.

     Da je kod kuće, rekla bi da joj je bilo potrebno malo "šetnje na vazduhu". A ovde? Vazduha nije bilo. Bar ne vazduha kojeg bi ljudska pluća mogla udahnuti! Možda bi pravo ime za njen izlazak iz tonućeg broda trebalo biti "izlazak na malo metana-sumpora-azota-ugljendisoksida-... i ko zna čega još". Atmosfera nije bila za disanje, ali nije ni bila otrovna za nezaštićenu kožu. Bar nešto.

      Okrenula je graviton, namerna da nadleti brod.

     Gledana iz daljine, letelica je ličila na elegantnu damsku salonsku cipelicu, koju je Pepeljuga greškom zaboravila u blatu, a ne na mermernom stepeništu raskošnog dvorca. Baš zbog impozantne veličine i elegantcije linija, brod je, zaronjen skoro do polovine trupa u kaljugu, delovao jadno, nemoćno i ostavljeno.

Lina je pomislila o brodu kao o živom biću - veoma je usamljen, takav, nikakav, osuđen na sporo davljenje u blatu tuđeg sveta.

     Usporila je i nadletela trup. Bezbroj puževa golaća kiše gmizalo je po oplati broda, a još više ih je padalo iz neba - tražili su pukotinu, makar i mikroskopsku rupicu, kroz koju bi se provukli i izvršili juriš u unutrašnjost. Prokleta kiša!

     Više instinktivno nego čulno osetila je trzaj broda. Za trenutak je pogledala ka krmenom, pogonskom delu. Prizor jedva primetnog kretanja broda trajao je kratko, kraće od jedne sekunde, ali je Lini i to malo vremena bilo dovoljno da uoči pojavu od čije se monstruoznosti sva naježila.

     Pritisnula je taster za davanje opšte uzbune i naglo povukla upravljač gravitona, obrušavajući lebdelicu ka brodu. Gotovo da je udarila u vrata ulazne rampe broda.

      - Otvaraj! - dreknula je. - Otvaraj!

     Vrata su odskočila i sklonila se u stranu. Lina je uvezla graviton u predkomoru i odmah skočila sa njega.

    Spoljna vrata su se zatvorila i dezinekcioni gas je ispuno komoru. Minut kasnije, Lina je prošla kroz unutrašnja vrata.

      - Zašto si dala znak za uzbunu? - dočekao ju je Raster.

      - Ovo nas jede!

      - Polako, polako... Ko to nas jede?

      - Kaljuga jede brod!

     Raster se iskliberio. Bio je to gest "šta sam ja rekao, jednom ćeš poludeti".

      - Pobogu, čoveče, videla sam svojim očima! Kad se brod zatresao, glib se pružio u sitnim pipcima oko krmenog dela i povukao brod ka dubini! Ova kaljuga je živa! I jede!

      - Nema nikakva očitavanja života - javio se kompjuter. - Brod se srušio u običnu močvaru. Sad polako tone.

      - Ti da ćutiš!

      - Devojčice, kako bi bilo da se malo odmo... - zaustio je Raster, ali je istog trena uplovio u tamu - Lina ga je brzim i snažnim udarcem dlanom sečimice po vratu trenutno poslala u svet nesvestica.

     Skljokao se na pod. Lina ga je prekoračila i požurila ka delu broda u kom su se nalazili magacini...

 * * * * *

     Raster je jauknuo i pokušao da se osloni na laktove. Lina mu je pomogla.

      - Šta... - zabrundao je Raster i tek tada postao svestan maske za kiseonik i creva koje je sa maske vodilo ka boci. - Pobogu!

     Pogledao je oko sebe. Pećina je bila suva, topla i osvetljena iz baterijske lampe, koju je Lina postavila na izbočinu u steni. Svud okolo su se nalazili paketi tehničke opreme, koncentrovane hrane, obuće i odeće, boce sa kiseonikom, kompresor... Četiri gravitona su lebdela u dubini pećine. Preko svakog je bio prebačen skafander.

      - Polako... - Lina je pritisnula Rastera nazad i naterala ga da osloni glavu na podmetnuto ćebe. - Najbolje bi bilo da spavaš...

      - Neću da spavam! - odgurnuo je njenu ruku i popravio masku na licu. - Zašto si me udarila? Zašto smo ovde i zašto je sva ova oprema izneta iz broda?

      - Kog broda?

      - Našeg broda! Kojeg drugog!

      - Našeg broda više nema... - pružila mu je komunikator. - Pokušaj da uspostaviš vezu sa kompjuterom...

     Raster je histerično pritiskao dugme za pozivanje, ali se kompjuter nije odazvao. Odložio je komunikator. Shvatio je - Lina sigurno nije poludela, niti je bez potrebe obavila evakuaciju.

      - Šta se dogodilo?

      - Kaljuga je pojela brod. Uspela sam da pronađem ovu pećinu i da prenesem dosta opreme, pre nego što je brod sasvim nestao u glibu. Sa ovim zalihama, moći ćemo da preživimo bar tri meseca. Možda i duže, ako budemo štedljivi...

      - Da li si i oružje ponela?

      - Naravno. Tu su ručni bacači zraka, granate, eksploziv, neutralizatori... Dovoljno da se odupiremo čitavoj vojsci duže vreme.

      - Neće nas ništa napasti... Ovaj svet je mrtav.

     Lina je ćutala. Nešto u izrazu njenih očiju nije se dopalo Rasteru. S mukom se oslonio na laktove. Zatreptao je.

      - Koliko je pećina daleko od mesta na kojem se brod srušio? - upita.

      - Oko dva kilometra... Zašto?

      - Pomozi mi da ustanem.

     Uz stenjanje i huktanje, nekako se uspravio i, oslanjajući se na Linino rame, krenuo ka izlazu iz pećine. Usput je sa gomile opreme uzeo snažan baterijski reflektor.

      - Nemoj to raditi... - šapnula je Lina. - Još si slab...

      - Dobro si me klepila, devojčice...

     Pazeći da ni kap kiše ne padne na njega, Raster je uključio reflektor i obasjao predeo.

      - Gospode... - otelo mu se. - Ti si znala za ovo?

      - Dok si ti spavao, primetila sam - klimula je. - Postavila sam mnošto eksplozivnih punjenja, mina i granata okolo. Kad dođe trenutak, sve ću to aktivirati.

      - Da li si pucala?

      - Jesam.

      - Reaguje li?

      - Reaguje - iskezila se. - Itekako.

     Raster je uzdahnuo i krenuo nazad ka improvizovanom ležaju. Ispružio se i stavio ruke pod glavu.

     Lina je legla uz njega.

      - Koliko nam je vremena ostalo? - upitao je Raster.

      - Manje od jednog dana...

      - Da ih iskoristimo, devojčice?

     Privila se uz njega. Smetale su im maske i creva za dovod, ali su brzo savladali početnu nezgrapnost...

    Napolju je lila sitna kiša. Milijarde puževa golaća je padalo iz neba. Mrka, klokotava kaljuga je sporo gmizala, nepokolebljivo savlađujući razmak do pećine...