Nikanor udahnu duboko i oseti kako mu iz mršavih nogu i ruku izbija neka vatra. Otvori oči i za tren mu se učini da oko sebe vidi mutno svetlucanje. Nije prvi put. I ranije mu se pričinjavalo da vidi to svetlucanje, skoro svaki put kad ga molitve ponesu, kad prestane biti svestan svog tela i kad ušima ne mogne uhvatiti nijedan od prisutnih šumova, bilo iz njegove kolibe, bilo iz šume okolo.

Prođe koščatim prstima kroz odavno pobelelu bradu. Možda bi je mogao malo skratiti, eto, već mu seže do kanapa kojim je na pojasu svezao tuniku i, ako te dlake pusti da rastu još nekoliko meseci, počeće mu smetati pri hodu. Koliko dugo se nije okupao, skratio kosu i potkresao bradu? Pa, ima tome dve zime, još od onda kako je negde pred Nikoljdan upao u onaj potok niže Simeonove kuće... Nikanor se strese pri sećanju na taj nesretni pad u potok. Voda je bila hladna, do kostiju ga je prožela studen, a on nije imao za šta da se uhvati i izvuče, jer čega god da se dočepao, bilo kamena, bilo suve grane, sve je bilo zaleđeno i klizavo. I da ne bi Marka, Simeonovog najmlađeg sina, Nikanor bi predao dušu Bogu. Marko je slučajno naišao i čuo zapomaganje, pa je otrčao u kuću, pozvao braću i poneo konopac. Izvukli su Nikanora iz vode, osušili ga, napojili i nahranili, ali on još od tada s vremena na vreme sipljivo zakašlje. Pitao se da li je daleko dan kad će i krv iskašljati...

Nikanor se ostavi sećanja na taj nesretni događaj i leže na gomilu bujadi od koje je sebi napravio ležaj. Stavi ruke pod glavu i zagleda se u isprepletene grane od kojih je načinio krov kolibe. Moraće načupati još grana jer se lišće na ovima već počelo sušiti i videle su se mnoge rupice. Da padne kiša sve bi se u kolibi smočilo. Ono, jeste da nije u kolibi bilo Bog zna koliko stvari, ali ipak, bilo bi šteta da voda prokapa u bačvicu sa sirom, ili u testiju s vinom.

Kad je učvrstio svoju odluku da popravi krov kolibice, Nikanor poče misliti na svoj san. U stvari, nije on baš znao da li je to, što često vidi kad usrdno moli i kad se nekako izgubi, pravi san, ali ipak, slike i reči koje zapamti liče na slike i reči iz snova, jedino što nemaju onu nepovezanost i nerazumljivost kao u pravim snovima. A sa druge strane, Nikanor bi se obavezno prekrstio kad bi mu se javila misao da su ta njegova zapadanja u stanje uzetosti i te slike i reči koje zapamti u stvari božja poruka. Nije samom sebi dozvoljavao da misli kako je Bog baš njega izabrao za svog glasnika... Doduše, pop-Milan mu je nekoliko puta u povere- nju rekao da samo Bogom izabrani imaju moć čudotvoraca, iscelitelja i vidara. Nikanor je na takve reči pop-Milana samo odmahivao rukom jer nije za sebe hteo misliti da je čudotvorac. Uostalom, kakvo je to čudo ako nekim bajalicama izleči vime ovci koju je posisala zmija, ili ako rastopljenim olovom u vodi salije stravu kod uplakane dece? Nikakva to čuda nisu, to je on sve još od svoje babe Joke naučio kao klapčić. Ono, čim se zamomčio osetio je da nije bio kao ostali momci, nisu ga zanimala prela, svadbe a, Boga mi, ni žene. Neka sila unutrašnja nagonila ga je da danima luta po okolnim planinama, da skuplja trave i zaviruje pod svaki kamen, u svaku šuplju bukvu i da se sve više otuđuje od ljudi povlačeći se u samoću. I vrlo brzo su za njega govorili da je skrenuo, da više nije sam u glavi. Nazvali su ga ludi Niko i zvali su ga sve dok jednom nije odbajao bajalicu nad nekom devojčicom koja je pojela pečurku ludaru. I kad je dete odmah nakon bajanja povratilo sve iz želuca, a deset minuta kasnije ustalo iz postelje on je prestao biti ludi Niko. Od tog dana vratilo mu se njegovo krsno ime Nikanor i u svakoj kući je postao drag gost. No, on nije zalazio po kućama bez preke potrebe. Ili bi ga zvali da leči, ili da blagosilja rođenje deteta... I uvek bi on posle svega odlazio nazad u šumu, noseći neki mali dar sa sobom, obično vina i sira, nikad dukate...

Još u ranoj mladosti je uočio da, kad uporno ponavlja molitve, zapadne u čudno stanje, u ono stanje kad mu se ukazuju neobične slike i kad čuje reči. Ispočetka se plašio, misleći da mu to nečastivi obuzima razum, ali kako je uvek nakon toga ostajao normalan, pomirio se sa tim i čak pokušavao da rastumači te slike i reči. I ne malo puta bi shvatio da su to bila viđenja budućnosti, ili razjašnjenja nekog događaja iz prošlosti. Ali on nije hteo da bude prorok. Verovao je da se samo jednom rađa Jovan krstitelj i da više niko od ljudi ne treba da proriče. Zato je ćutao o svojim snovima i zadržavao ih je samo za sebe...

Tako i ovog puta, ležeći na gomili bujadi, pokušavao je da odgonetne slike koje je video. A video je prvo noć, tamnu, ali zvezdanu, pravu letnju, i čuo je pesmu cvrčaka negde iz otkosa. A onda je odjednom jedna zvezda pala, da bi nad svom okolinom, čak do dalekog Grmeča bljesnula svetlost, koja noć u dan pretvara, koja zbunjuje noćne zveri i ljudima sateruje strah u dušu. Nikanor je još video anđele, nekako vižlaste, belopute, obasjane svetlošću, kako dolaze u njegovu kolibicu i pričaju sa njim... Nije se sećao šta je sa anđelima pri- čao, ali se seća da se u početku bojao, da bi kasnije straha nestalo... Tu se povratio iz zanosa i osetio toplotu što iz njega izbijaše...

Ušmrknu se i poluglasno reče:

- Eh, anđeli... Baš mene da pohode božja deca...

Odmahnu rukom. Mada se dosta njegovih snova obistinjavalo, ipak je bilo mnogo više onih koji se nisu ostvarili i Nikanor taj san o anđelima stavi u tu grupu.

Pruži ruku i iz bačvice uze komad sira. Odavno nije jeo tako ukusan sir. Dobio ga je od Krstana nakon što je pomogao da se Krstanova Šarulja oteli, iako je tele krenulo naopačke.

Zagrize u sir i zadovoljno mljacnu. Sir se prosto topio u ustima.

- Nikanore! O, Nikanore!

Ko se to tako dernja? pomisli Nikanor i strpa ceo komad sira u usta. Nije voleo kad ga prekidaju u jelu. Ustade sa bujadi i, proteglivši se, izađe pred kolibicu. Između stabala se opet začu dozivanje.

- Ovde sam, oj! - odazva se Nikanor i sede na mahovinom prekriven kamen.

Čekao je da taj što ga je zazivao dođe.

- Tu si...

Pred Nikanorom se pojavio momak od svojih dvadesetak godina. Nikanor ga je poznavao, bio je to Đurađ, sin Miloša Šumadinca.

Mladić se saže i uhvati Nikanorovu ruku, nameran da je poljubi, ali starac istrže svoju šaku iz mladićeve i ljutnu se:

- Ne benavi se, dete, nisam ja pop...

- Red je, čiča-Nikanore...

- Red je i da kažeš zašto si me dozivao po ovoj šumetini... Neka muka?

Mladić klimnu.

- Jeste, čiča-Nikanore, muka je i otac kaže da samo ti možeš pomoći...

- Šta se zbilo?

- Mati mi umire...

- Persa? Pa sve doskora je bila ko devojka. Šta joj se dogodilo?

- Zmija je ujela kad je sišla u dolinu da načupa trave za krmke.

Nikanor pokaza glavom.

- Idemo...

Pođoše.

- Koja zmija?

- Poskok. Mati je vrisnula i kad smo otac i ja strčali u dolinu ona je već počela da se trese, a od zmije ni traga. Prokletnica je ujela i pobelga...

Izbili su na livadu.

- Takva ti je zmija... Jeste li Persi dali da pije rakiju? - upita Nikanor.

- Jesmo... Otac joj je u usta sasuo bar dve boce.

- Jel' povratila?

- Jeste...

- Ko je podvezao ranicu? Ti?

- Ne, otac je. Ja sam pokušao da izvučem otrov iz rane... A onda smo je uneli u kuću. Eno, skupilo se pola sela...

- Rasteraćemo ih... Požuri, momče, požuri...

Deset minuta kasnije, ušli su u plotom ograđeno dvorište. Bilo je okupljeno bar dvadesetak žena i muškaraca, a kad uđoše u kuću zatekoše ih bar još petnaest. Nikanor povika:

- Svi napolje, da ne trošite vazduh bolesnici. Brzo!

Ljudi zažagoriše, ali ipak počeše izlaziti. Nikanorova se sluša!

- Tako... - Nikanor priđe krevetu na kojem je ležala bolesnica. - Sad ćemo videti šta se da uraditi...

Ženino lice je dobilo neku nezdravo plavu boju, očni kapci su joj se trzali, a prste na šakama je čas stezala, a čas ih širila. Pored uzglavlja stajao je Miloš Šumadinac, ženin muž, ljudina od skoro dva metra. Lice mu je bilo zategnuto, zgrčeno, a samo su mu krajevi velikih i sedih brkova jedva primetno podrhtavali.

- Ti... - obrati mu se Nikanor - ...izađi i onima napolju podaj da piju rakiju i reci im da ne larmaju, hoću da radim u tišini...

Čovek klimnu i izađe, dajući očima znak svom sinu da i on izađe. Nikanor ostade sam pored bolesnice. Položi joj dlan na znojem orošeno čelo. Nevalja, pomisli, otrov već snažno deluje...

Pogleda mesto ujeda. Zmija je zube zarila u meso iznad samog nožnog članka i sad je skoro čitavo stopalo i dobar deo potkolenice bilo natečeno i modro.

Nikanor kleče pored kreveta, vrhovima prstiju dotače mesto ujeda i poče mrmljati samo njemu razumljive reči. Bajalica se sastojala od dvadesetak reči, koje je on ponavljao uvek istim ritmom, uvek istim glasom, polutiho, kroz bradu i brkove, a svo vreme je vrhovima prstiju crtao krst po mestu ujeda...

I odjednom, Nikanor shvati da više ne kontroliše izgovaranje bajalice. Kao da je odnekud sa strane slušao nekog drugog, kao da to nije bio njegov glas, nego nečiji tuđi, nekog drugog čoveka kojeg je on, Nikanor, posmatrao kao nevidljivi i skriveni posmatrač. I još shvati da ne oseća onu staračku slabost koju je već godinama unazad osećao, podmladio se u tom trenu, nije ni sporosti one bilo, ni vlastite težine, činilo mu se da bi poleteti mogao, samo kad bi to poželeo. No, on nije želeo da leti, on je želeo da izleči tu ženu, da još u životu zadrži Miloševu ženu i Đurđevu majku. I počeo se u sebi moliti Bogu da je ne uzima, da joj dušu još ostavi na Zemlji... Mislio je tu molitvu, veličajući milost božiju, a u isto vreme je pratio kako njegovo telo izgovara bajalicu i vrhom prstiju iscrtava krstove po natečenom mestu. I znao je da će mu molitva biti uslišena...

*****

Nikanor je sedeo na mahovinom pokrivenom kamenu ispred svoje kolibice i sklopljenih očiju osluškivao šum koji je u šušnju proizvodio dolazeći čovek. Taj što je dolazio nije skrivao svoj dolazak, bezbrižno je koračao.

- Čiča-Nikanore... Spavaš li?

- Ne spavam, mali - reče Nikanor ne otvarajući oči.

Ču kako sin Miloša Šumadinca spušta nešto na tlo.

- Poslao ćaća... I rekao da se zahvalim za majčin život, i da si uvek rado viđen u našoj kući.

- Šta si to doneo? - upita Nikanor, i dalje držeći sklopljene oči.

- Malo sira i vina i pogaču...

- Pogaču vrati, dosta mi je samo vino i sir...

- Ali...

- Nema "ali"... Ako nećeš da je vratiš kući, a ti otidi i nađi neke čobane, pa njima podaj da pojedu. Znaš da su čobani uvek gladni, umore se od jurcanja za blagom...

Momak se premesti s noge na nogu.

- Ja bi te nešto pitao, čiča-Nikanore... Samo mi malo nezgodno...

Nikanor otvori oči. Osmehnu se kroz bradu i brkove.

- Pitaj slobodno, sve ću ti reći...

Mladić čučnu i zagleda se Nikanoru u oči.

- Jesi li ti svetac, čiča-Nikanore?

Nikanor prsnu u smeh.

- Ha svetac! Nisam... - napokon reče kroz smeh. - Niti ću ikada biti. Znaš, sveci su od Boga, a ja nisam od Boga, ja sam čovek kao i ti...

- Ali ti lečiš, a i sveci su lečili...

- Ne trućaj... Nisam svetac i tačka. A otkud ti to da sam ja svetac?

- Kad si ti ono nekidan otišao iz naše kuće, kod nas je došao pop-Milan, a mati je baš tad ustala iz kreveta... Jadni pop-Milan nije mogao da se načudi tome što neko koga je ujeo poskok tog jutra ustaje iz postelje istog poslepodneva. Krstio se, krstio, a kad je popio nekoliko rakija izjavio je da si ti sigurno neki svetac, samo prerušen u Nikanora kojeg mi svi znamo.

Nikanor odmahnu rukom. Ponekad ga je baš znao iznervirati taj pop-Milan.

- Slušaj, momče - položi svoj mršavi dlan na Đurđevo rame - nisam ja svetac. To što mi pođe za rukom da tu i tamo nekoga izlečim mogu zahvaliti samo tome što me je moja pokojna baba naučila bajanju i ničem drugom. I ti bi mogao naučiti, samo si malo prestar za to...

Nikanor ga potapša po ramenu i pokaza rukom:

- Idi sad, malo bih prilegao... Starost, šta ćeš...

- Zbogom, čiča-Nikanore - reče mladić ustajući iz čučnja.

Pođe, a onda se u jednom trenutku okrenu i reče:

- A šta ako je pop bio u pravu?

- Beži, bre...

Momak otide, a Nikanor podiže bačvicu sa sirom. Bila je teška. Odmahnu glavom. Miloš ga je zaista bogato darovao. Unese bačvicu u kolibu i izađe po krčag sa vinom. Krčag je bio težak i Nikanor ga jedva unese. Zadihao se, pa sede na gomilu bujadi da malo odmori. Poče misliti o mladićevim rečima. Svetac! Hm, zaključio je, to pop hoće pošto-poto da ga proglasi za sveca kako bi se mogao dičiti da je u svom okrugu imao jednog od Boga poslanog čoveka...

Sa mislima odlutalim u mladost, kad je mogao popeti se na drvo, kad je mogao preplivati brzu reku, kad se mogao popeti na stene po kojima su još samo divokoze gazile... polako je utonuo u san. Veče se spuštalo. Zraci zalazećeg sunca obasjavali su šumovite planine bojeći ih purpurom, dajući prirodi nevin, spokojan lik, stvarajući pravu idiličnu sliku čistote i bezgrešnosti...

U snu, lice starog Nikadora se opustilo, izgubile su se bore sa čela i iz uglova očiju, nos, inače oštar i podugačak, kao da se smanjio i izgubio oštrinu... Starčeve grudi su se ravnomerno nadimale, a seda brada je, od tame nadolazeće večeri, potamnila, izgubila na svojoj belini. Izgledalo je kao da se Nikanor vratio dvadesetak godina unazad kroz san...

Noć.

Negde u dubini šume huknu sova. Sa dalekih visova začu se urlik vuka. Šuma je živela svoj noćni deo života, zasrebrena Mesecom.

Nikanor je mirno spavao, jednim od onih snova u kojima se ne sanja, u kojima se okrepljuje i telo i duša i nije čuo šum lakih koraka ispred kolibe. A da ih je čuo i obratio pažnju shvatio bi da je šuma utihnula, da se sve živo primirilo, utišalo dah...

Na vratima kolibe se pojavi senka.

- Nikanore...

Nikanor nešto promrmlja, ali se ne probudi.

- Nikanore... Probudi se, starino.

Nikanor nešto promumla, ali ipak otvori oči i odmah ih zakloni dlanom jer se Mesec baš u tom trenutku probio kroz krošnje drveća i sa leđa obasjao priliku koja je stajala na ulazu kolibe. Nikanoru se učinilo da ta prilika pliva u svetlosti.

- Šta je? Ko si ti?

- Dođi ispred kolibe, Nikanore...

Prilike nestade i Nikanor pomisli da se to neko možda šegači sa njime, ali nešto iz njega, nešto iz dubine, neki glas, nateraše ga da se pridigne i pođe napolje.

Napolju, stojeći u polukrugu, tačno naspram ulaza u kolibu, stajalo je njih šest, a na tlu su bila  nosila i na njima plahtom pokriven sedmi čovek.

Nikanor pređe pogledom po šestorici koji su stajali u polukrugu. Lica su im bila u senci i nije im mogao videti oči. Ćutali su, ali je on dobro znao zašto su došli kod njega. Jedino što ga je zbunjivala njihova bela odeća. Takvu nije nikad ranije video. Mora da su neki putnici iz daleka, pomisli.

- Ko ste vi, ljudi, i kojim dobrom u ovo doba kod jednog starog i umornog čoveka?

- Nije dobro, Nikanore...

Nikanor nije mogao odrediti koji je od njih govorio.

- Koja je onda muka?

- Došli smo da pokušaš da nam izlečiš druga... Ti jedini imaš šanse da to učiniš...

Nikanor kleče pored čoveka na nosilima. Plahta mu je pokrivala noge, trup i grudi, ali je glava bila otkrivena. Nikanor položi dlan na čelo bolesnika. Bilo je hladno, kao kod mrtvaca.

Dodirnu mu grudi. Pod prstima je osetio jedva primetno treperenje. Čovek je bio živ.

- Od čega boluje? - upita, ne dižući glave.

- Ne bi razumeo... - reče mu neki od one šestorice. - Ali ćeš razumeti ako ti kažem da mu je svaki deo tela oštećen iznutra, a ne spolja. To pokušaj da izlečiš...

- Pokušaću...

Nikanor smače plahtu i ispusti je na tlo pored nosila. Čovek beše mršav, kao da se nije uredno hranio.

- Morao bi više jesti... - promumla Nikanor.

- Šta kažeš, starino? - upita jedan.

- Ništa, ništa... A sad me pustite da radim...

Jedan dlan je položio na bolesnikove grudi, a drugi na čelo i počeo izgovarati bajalicu. Mrmljao je, mrmljao, i u jednom trenutku svega nestade, i noći, i šume, i šestorice u belo obučenih. Osta samo bolesnik na nosilima i on, starac Nikanor. Nikada do tada on nije imao toliko snažan osećaj odvajanja od samog sebe. Sav se pretvorio u oči i osećaj dodira na mestu gde su mu se nalazili dlanovi. Počeo je moliti za život bolesnika. I tada se dogodilo čudo: do tada, kad bi bajao, Nikanor je u mislima molio Boga i u isto vreme je posmatrao kako njegovo telo izgovara bajalicu, a sad se sve to isto događalo, samo što je jedan deo njega, treći deo, postao lepršav, i izdigao se u zvezdano nebo, nebo koje Nikanor koji izgovara bajalicu i Nikanor koji se u mislima moli nisu mogli videti. Taj treći Nikanor se odjednom našao iznad plavo-zelene lopte, koja je kao dragi kamen blještala na tamnoj pozadini, istačkanoj zvezdama. Taj treći Nikanor se stopio sa lepotom prizora i toliko je bio zanesen da je jedva opazio beli predmet koji se nalazio u blizini, kao zakačen za tamu. Predmet je ličio na stranu cigaru, jednu od onih kakve je Nikanor video da donose trgovci. I mada nije razumevao, Nikanor je znao da su iz tog predmeta došli ljudi u belom. I znao je da se nešto strašno dogodilo i da je bole- snik bio zatrovan nevidljivom bolešću, nekim čudom koje je do tada bilo u službi ljudi u belom pa se otelo... Taj treći Nikanor požele da uđe u veliki beli predmet, ali ga tad neka sila povuče i on se strmoglavi na plavo-zelenoj lopti...

Odjednom je shvatio da čuje svoj glas. Glas je izgovarao bajalicu. Nikanor otvori oči. I vide kako je sav okupan u nekoj zlatnoj svetlosti. To je to, pomisli, nepokon sam se uverio da ponekad sijam...

Svetlosti nestade i on oseti kako iz njega izbija vrelina. Prestade bajati i, udahnuvši duboko, podiže glavu. Šestorica u belo obučenih i dalje su stajali u polukrugu. Ćutali su.

Nikanor dohvati plahtu i njome prekri bolesnika. Ustade i prođe prstima kroz bradu.

- To je sve što sam mogao učiniti. Verujem da će vaš prijatelj živeti...

- Hoće, starino, hoće... - reče jedan od njih i istupi.

Nikanor mu po prvi put vide oči. Bile su modro-plave, slične nebu s proleća. U uglovima su mu se skupile suze.

- Hvala, Nikanore...

Starac odmahnu.

- Nije to ništa, deco... Možete ga poneti... Ako do jutra ne ustane... onda ne znam.

Onaj što je istupio pokaza rukom na nosila i ostali bez reči priđoše i podigoše ih. Krenuše ka izlazu iz šume.

- Možemo li išta učiniti za tebe, starino?

- Ah, šta bi? Imam i sira i vina, čak i previše... Jedino...

Čovek modrih očiju bljesnu u licu.

- Samo reci...

- Odgovori mi na neka pitanja...

- Pitaj...

- Jeste li vi iz belog predmeta?

- Jesmo...

- A niste anđeli?

- Da jesmo, zar bi se jedan naš razboleo?

- Zašto baš meni dođoste?

- Zato što si ti trenutno jedini koji... koji sanja slike i u snu sluša reči... Mislim, na takav način, kao ti.

- A zar vi niste imali leka za vašeg druga?

- Imali smo, ali ga je... bolest previše snažno i prebrzo pogodila. Tu ni naš lek nije mogao pomoći...

Nikanor sleže ramenima.

- Sve je u božjim rukama... Idi sad, sinko, hoću da odspavam malo dok Sunce ne grane...

- Zbogom, starino...

- Zbogom...

Čovek u belom se okrenu i ode. Nikanor je dugo gledao za njim, a onda je pošao u kolibu. Baš kad se izvaljivao na bujad spolja sve zablješta, kao da je neko bacio Sunce u sred noći. Nikanor se osmehnu. To je već video...

Kako je zablještalo, tako se brzo i ugasilo i Nikanoru se učini da je tama sad gušća nego što je bila. Začu se huk sove, a onda šumu ispuniše uobičajeni zvuci noći. Nikanor sklopi oči...

I baš kad je počeo tonuti u san spolja se začu šapat:

- Čiča-Nikanore... Jesi li tu?

Starac otvori oči i oslušnu jer nije bio siguran da li je zaista čuo šapat, ili mu se samo učinilo.

- Čiča-Nikanore... - ponovi se šapat.

- Ko je?

- Ja sam, Đurađ, Milošev sin...

- Otkud u ovo doba, dete?

Mladić uđe. U ruci je držao mač. Ogleda se po kolibi, a onda gurnu mač u korice.

- Slučajno sam bio napolju i video sam neku veliku svetlost iznad ovog kraja, pa sam se pobojao da ti nešto ne bude...

- Svetlost? Ja ništa nisam video. Spavao sam čvrsto.

U Nikanorovom glasu se osetio zapreten smeh. Mladić je to čuo, ali nije mogao Nikanoru reći da laže. Nakašlja se.

- Čudi me... Sve se obasjalo, odavde pa do...

- Do Grmeča?

Mladić huknu.

- Baš do tamo! Video sam!

- Dobro, video si. I šta sad?

- Pa ne znam... - reče mladić, sležući ramenima. - Mislio sam da bi ti mogao znati šta je to bilo...

- Otkud bih ja mogao znati nešto o nekakvom svetlu u po noći? Nisam ja čovek vradžbina...

- Ali ti znaš bajalice...

- Bajalice nisu vradžbine, one su samo dobra volja. Idi ti kući i spavaj, dete. Još ću pomisliti da su ovde negde sletela božja kola puna anđela, a ja to prespavao... Laku noć.

Nikanor okrenu leđa mladiću i sklopi oči. Ču kako mladić tiho izlazi.

- Laku noć i tebi, starino...

Ode.

Nikanor sačeka da se uveri da je mladić zaista otišao, a onda se prevrnu na leđa...

Napolju, šuma je živela svoju noć... Kao da se ništa nije ni dogodilo.