PESNIK I VITEZ

Pesnik i vitez

Vezan za članke nogu i pušten da sa debele grane visi naglavačke, paćenik je slušao šumove krvi u venama i arterijama svoje glave. Od početne nelagodnosti, melodija krvi se pojačavala i ubrzavala, sve više ličeći na huku vode koja pada sa visoke litice.

Proklinjao je svoju sudbinu - da je znao šta će ga snaći nikada ne bi postao pesnik!

U tim vremenima, pesnici su bili retka pojava i, ako su zaista vredeli čemu, bili su izuzetno poštovani i rado viđeni gosti po utvrđenim selima svih poznatih zemalja. Negde su ih nazivali bardovima, negde zabavljačima, ali bez obzira koji ih je naziv pratio, svugde su ih primali za trpeze i častili samo najukusnijim jelima i najkvalitetnijim pićima. A, doduše, nisu baš ni pesnici bili blesavi: kad bi zaseli za nečiju trpezu, kao slučajno bi pohvalili jelo ili piće kojim su bili čašćeni kod nekog drugog domaćina i istog trena bi aktuelni domaćin davao znak slugama da iz podruma iznesu ona pića ili da peku jela koja se ne piju i jedu svakoga dana!

Prednost pesnika, u odnosu na mnogo ljudi u tim vremenima, bila je što su bez razlike, kako slugi tako i moćnom vladaru, mogli svakome u lice reći ono što su o njemu i mislili, a bez posledica po sopstveni život! Između sebe, na retkim tajnim skupovima pesnika, kad su razmenjivali iskustva i unapređivali svoje veštine u pevanju, oni su tu svoju slobodu zvali "lekovita istina".

"I šta mi sad vredi što sam silnom vitezu rekao njegovu lekovitu istinu, kad vitez ne poštuje to pravo pesnika", mislio je naglavačke obešeni pesnik.

Kad je nekoliko dana ranije pesnik natrapao na privremeni logor silnog viteza, bio je kraljevski dočekan i počašćen. Vitezu i njegovoj sviti sluga i štitonoša bilo je potrebno malo razbibrige, nakon što su se vraćali sa nekog od mnogobrojnih pohoda na zmajeve. Bar tako je vitez rekao. A svi su znali da se vitez vraćao iz pljačkaškog pohoda, samo što to niko nije glasno izgovarao. Lov na zmajeve i to je to! Iako zmajeva nije bilo već duže od pedeset godina - legendarni lovac na zmajeve, Orton Svojeglavi, dotukao je tu krilatu bratiju bljuvača vatre i oslobodio svet velike napasti.

Dani pijančenja i lenstvovanja u logoru viteza malo su otupili pesnikov osećaj za poštovanje autoriteta, pa je počeo viteza peckati i provocirati, sve dok u jednom trenutku nije rekao da nikakvih zmajeva više nema, a da je vitez najobičnija jajara i pljačkaš.

Pratioci viteza su se zabezeknuli, a vitez je bacio pehar iz kog je pio crveno vino.

- Ti, ti... Ti... - vitez je skočio na noge, malo se zaljuljao, a onda potegao dugi dvosekli mač i zamahnuo.

Pesnik je sklopio oči, uviđajući kakvu je grešku počinio.

No, u poslednjem trenutku vitez se predomislio i nije posekao pesnika...

.....

Vreme je sporo proticalo za naglavačke obešenog pesnika...

Vitez je sa svojima sedeo pod baldahinom ispred velikog šatora i pio vino. Povremeno je davao mig na brzinu imenovanom dželatu i ovaj bi zanjihao pesnika. Klatno ljudskog tela se njihalo, a konopac je škipao. Nije nimalo ličilo na muziku.

Tup bol u pesnikovoj glavi postajao je neizdržljiv, ali pesnik to nije hteo da prizna. Ako je odabrao da ljude zabavlja svojim pesmama i šalama, nije bio dužan da ljutite vitezove veseli kuknjavama i jaucima.

- Kako se osećaš, pesniče? - grmnuo je vitez, tresnuvši velikom šakom po kolenu. - Boli li te nešto?

- Hvala na pitanju, silni viteže. Ne boli me ništa. Sasvim dobro se osećam.

Pesnik nije pokazao koliko ga je truda stajalo izgovaranje tih nekoliko rečenica.

Naravno, viteza koji je bio u stotinama borbi i koji je odlično znao šta je bol, nije mogao prevariti.

- O, znam ja dobro da te sad boli glava. Kad budeš molio za milost ja ću se smilovati. Skinuću te sa te grane, ali tek kad budeš lepo zamolio!

Pesnik je ćutao.

Nadao se da će njegova vlastita krv pobediti gravitaciju i odbiti da se sliva u glavu. Krv je deo njega, deo čoveka, a čovek sve može, ako želi i ako veruje da može!

U samo predvečerje vitez se malko sažalio i i naredio dželatu da prinese pesniku vode, ali je pesnik odbio da pije, plašeći se gušenja - nije bio siguran da će voda hteti do njegovog stomaka, dok on visi naglavačke.

- Ne moraš, ne moraš... - promrmljao je vitez i povukao se u unutrašnjost šatora da otpočine.

......

Miris pečenja je trgnuo pesnika iz polunesvestice i on jedva malo otvori teške očne kapke. Mutilo mu se pred očima, a boje su se slivale u jednu, crvenu. Uspeo je da razazna jutro - sluge su pripremale doručak.

Vitez je izašao iz šatora i proteglio se. Bio je silan, gora od čoveka, mišićav, pun kojekakvih ožiljaka.

Došetao je do pesnika. I napravio grimasu - taj ludi stihoklepac je bio baš izdržljiv, nije se predavao, nije molio za milost, iako mu se lice već bilo nadulo i izobličilo od pritiska krvi u glavi.

- Hoćeš li vode, pesniče?

Pesnik nije odgovorio. Nije imao snage za to.

Vitez mahnu dželatu i ovaj donese vodu, te je nali u suva usta pesnikova.

Taj dodir hladne vode oživeo je pesnika.

- Još ... - tiho reče.

Dželat ga pusti da pije.

Voda je krenula u suprotnom pravcu od onoga kojim se kreće u prirodi!

- Gospodaru... - dželat se izmače dalje. - On pije i ne davi se...

- I reke ponekad mogu teći uzvodno - prošaputa pesnik.

Istog trenutka njegova krv je pobedila gravitaciju i ravnomerno se raširila po čitavom telu. U glavi mu više nije šumelo, bol je nestao, i bilo mu je sasvim svejedno da li je bio obešen naglavačke ili je stajao uspravno na nogama. Osmehnuo se - malko mu je smetala izokrenuta slika, ali je znao da će se i na to brzo navići.

Vitez je bio opčinjen!

- Ovome čoveku ni moćne sile zemlje ništa ne mogu! - rekao je. - Onda mu ni ja ne mogu ništa! Spuštajte ga sa te grane!

Dželat je prerezao konopac, a vitez se povukao u šator.

Odlučio je da promeni zanimanje. Od borbe do borbe, od pohoda do pohoda, pobeđivao je sa mačem u ruci i samo je za takve pobede znao. A sada je video pobedu izvojevanu bez mača. I poželeo da nauči tako pobeđivati...