Elbon ljutito opsova - izveštaj iz mašinskog odeljenja nije obećavao ništa dobro! Generator zakrivljenja je odbijao poslušnost i kompjuter nije uspevao da održi stabilnost polja duže od nekoliko sekundi, što je bilo prekratko vreme da se izvrši skok i prodor u strunu hiper - svemira.

     Iako su roboti mikromehaničari precizno izvršavali naređenja brodskog kompjutera, reparacija generatora nije uspevala, jer bi se popravljeni vod ili elektronski sklop pokvario odmah nakon povlačenja mikromehaničara. Elbon je počinjao da zamišlja zlog duha, koji je zaposeo generator i svojski se trudi da pokvari sve ono što mikromehaničari poprave. Situacija ga je podsećala na situaciju iz prastare pesme legendarnog slovenskog naroda, u kojoj su graditelji po danu zidali grad a vile noću rušile sazidano.

      - Do đavola! - Elbon ustade iz pilotskog sedišta i priđe malom bočnom oknu.

     Napolju, u hladnoći otvorenog svemira, zvezde su namigivale i šaputale svoje nerazumljive gama pesme. Njih nije interesovalo to što je čovek bio sam među njima, daleko od kuće, daleko od matične galaksije, zaglavljen u hiper-kosmičkom brodu koji je imao peh da ga u pogonski sektor tresne svemirski kamenčić.

     Hladnoća okna je dotakla Elbonovo čelo. Sklopio je oči. Spavalo mu se. A znao je da mu san ne bi došao sve i kad bi legao. Previše je neizvesnosti bilo da bi mogao zaspati.

     Prvi put, od kako se kao tridesetogodišnjak otisnuo među zvezde, da je došlo do mehaničkog kvara! Na stotine brodova identiqnih njegovom "Rapiru" jezdilo je Vaseljenom, savršeno funkcionišući. A "Rapir" se pretvorio u sporu krntiju, koja ne može razviti više od dve trećine brzine svetlosti. Ako bi putovao tom brzinom, sve i kad bi uspeo da pronađe put do Sunčevog sistema, Elbon bi tek za sto hiljada godina došao kući. Instinktivno je naslutio pokret sa spoljne strane okna i otvorio je oči. Dva mikromehaničara su lebdela na desetak centimetara od neprobojnog stakla. Mnoštvo udova-alatki im se pomeralo.

     Elbon se zacereka.

      - A šta vas dvojica radite napolju?

    Naravno, niti su ga mogli šuti, niti razumeti. A kao da jesu - minijaturni retromotori su se pokrenuli i robotići su nestali u pravcu krmenog dela broda. Mogli su se kretati oko broda unutar zaštitnog polja bez opasnosti da će zbog nesrazmerno male vlastite brzine u odnosu na brzinu broda ostati u deliću sekunde hiljadama kilometara iza.

      - Elbone - pozvao ga je kompjuter.

     Okrenuo se. Hladne oči desetine kamera raspoređenih unutar zidova, poda i plafona pilotske kabine gledali su ka njemu.

      - Da?

     - Stabilnost polja se povećava. Procenjujem da bih mogao startovati generator za dva minuta i održati zakrivljenost trideset sekundi.

     Elbonu zaiskriše oči. Požurio je ka pilotskom sedištu.

      - Da li bi to bilo dovoljno za ulazak u strunu?

      - Naravno.

      - Čim bude moguće, startuj hiper - pogon i vodi nas odavde!

     Nekoliko dugih sekundi kompjuter je ćutao.

      - Kuda? - upitao je.

     Elbon se zamisli. Ukoliko se vrati na Zemlju neobavljenog posla ostaće bez honorara.

     Dođavola i novac, pomislio je, zaradiću ga neki drugi put.

      - Pravac Zemlja! - rekao je i udobno se zavalio. - Idemo kući, stari moj...

      - Razumem. Molim te da staviš na glavu kacigu.

    Elbon dohvati plavu kacigu i stavi je na glavu. Istog trenutka iz kacige izroniše pametni nano-vodovi i priključiše se na predviđene kontakte na sedištu i konzoli. Vizir se zatamnio i kompjuter je na njega projektovao sliku svemira kojeg bi Elbon video da je kojim slučajem gledao direktno ispred pramca broda.

      - Petnaest sekundi do skoka - qulo se iz slušalica. - Deset.... Devet...

     Elbon duboko udahnu hladnjikavu mešavinu gasova koju je kompjuter upustio u kacigu. Molekuli gasova obložiše unutrašnjost njegovih pluća - još prilikom prvog hiper - svemirskog skoka uočeno je da su pluća deo ljudskog organizma koji najlošije podnosi naglo zakrivljenje prostora. Čovek koji bi nezaštićenih pluća doživeo skok nedeljama posle toga je iskašljavao gorku sluz. Kosmonauti su u šali govorili da je takav skok idealan način za čišćenje pluća od svakog prokletog miligrama katrana iz duvanskog dima. Naravno, to su govorili samo u šali. U stvarnosti, zbog nezaustavljivih napada ka{lja, čovek bi bivao sasvim nesposoban za bilo kakvu ozbiljniju aktivnost.

      - Pet... Četiri...

     Elbon se strese. Nije voleo fantomsku hladnoću koja se iz pluća raširila po čitavom telu.

      - Tri... Dva... Jedan... Start.

    Strahovit trzaj ga je prikovao za naslon sedišta. Zvezde su kroz vizir pohrlile ka njegovim očima i pretvorile se u mehurove sapunice, po kojima su se prelivale dugine boje. A sledećeg trenutka je sav Elbonov vidik pretvoren u plavi svetlosni tunel. Elbon nije uspevao da razabere strukturu zidova tunela, ali je zato osećaj brzine bio toliko snažan, da je adrenalin zamenio krv, limfu i svaku drugu telesnu tečnost.

    Elbon raširi ruke. Leteo je kroz tunel i činilo mu se da je Bog samo za njega kreirao hiper - svemirske strune.

      - Minus dvadeset... - iznenada se oglasi kompjuter.

      - Ćuti! - Elbon nije želeo da mu bilo ko kvari doživljaj.

     - Minus petnaest... - kompjuter je neumoljivo nastavio da odbrojava sekunde koje su preostale do iskakanja iz strune.

      - Đubre! Ućuti!

     Kompjuter je bio programiran za odbrojavanje i to ni pseća odanost nije mogla izmeniti.

      - Minus deset... Minus osam... Minus šest...

     Elbon se pravio da nije čuo.

      - Minus dva... Restart!

    Tunel se rasplinuo i Elbon se našao okružen mehurovima, a sledećeg trenutka zvezdano polje se rodilo. Činilo se da brod miruje. Iako je jezdio brzinom bliskom brzini svetlosti.

     Elbon htede skinuti kacigu, ali mu u glavi zazvoni za uzbunu. Nije prepoznavao zvezdani raspored!

       - Dođavola! Gde smo ovo iskočili? - dreknu.

       - Galaksija Mlečni put.

       - Nemoguće! Daj projekciju na centralni ekran! - reče Elbon i skide kacigu.

     Na velikom ekranu, koji je visio iz plafona i zauzimao skoro polovinu prednjeg zida, pojavila se projekcija zvezdanog polja.

      - To nije Mlečni put!

      - Jeste.

     Crveni krugovi se iscrtaše oko desetak najsjajnijih zvezdi, koje su kosmonautima služile kao orjentiri.

      - Sad prepoznajem. Tu fali zvezdi!

     Kompjuter nije odgovorio.

      - Gde je Sunce? - urliknu Elbon.

     Istog trenutka, bez stvarnog osećaja kretanja sem pomeranja slike na ekranu, brod zauze drugu poziciju i na ekranu se pojavi bleda tačkica, smeštena na periferiji spirale galaksije.

      - To Sunce? Nemoguće! Šta se događa, pobogu?

      - Vršim analizu.

     Kao da je osetio podrhtavanje u kompjuterovom glasu! To nije bilo moguće, jer brodski kompjuter nije bio predviđen da modulira glas prema obrascu za emocije.

      - Dakle?

      - Prilikom skoka nije došlo samo do iskrivljenja prostora.

    Elbona obuze crna slutnja - kao mlad kadet na Akademiji čitao je teorijske radove o mogućnosti zakrivljenja vremena prilikom nekontrolisanog zakrivljenja prostora. Ali, to se u praksi nikada nije događalo zato što je zakrivljenje prostora prilikom hiper - svemirskih skokova bilo itekako kontrolisano! Inače putnici nikada ne bi pronalazili željenu strunu, nego ko zna koju, pa bi odlazili ko zna kuda u Vaseljeni.

      - Zakrivljenje vremena? - prokrklja.

      - Da.

      - Odstupanje?

      - Plus tri miliona godina. Mogućnost greške dve stotine hiljada godina.

     Elbon klonu - stigao je kući sa zakašnjenjem od tri miliona godina! Elvira ga sigurno nije još uvek čekala!

Naravno da nije mogao prepoznati Mlečni put - mnogo je zvezdi umrlo u tih tri miliona godina.

     - Kako se to dogodilo?

     - U trenutku kad je brod probijao barijeru strune, došlo je do oslobađanja minimalne količine energije van polja. Oslobađanje je trajalo dve nano sekunde, ali je energije bilo dovoljno da zakrivi ravan vremena i povuče je u susret brodu.

     Minimalno olsobađanje sa maksimalnim efektom, ironično pomisli Elbon.

      - Vozi u Sunčev sistem.

      - Razumem.

     Elbonu se plakalo.

     Svi njegovi prijatelji su bili mrtvi.

     Elvira je bila mrtva. A sanjali su da podnesu zahtev za zaqeće deteta!

      - Neću biti otac... - jauknu i zabi lice u šake.

     Kompjuter je taktično ćutao. Brod "Rapir" je stremio ka Sunčevom sistemu.

* * * * *

     Nešto tu nije u redu, pomisli Elbon, Sunce je trebalo odavno da eksplodira i raznese svoj planetarni sistem. Zvezda bila skoro mrtva, a sve planete su bile na broju!

      - Izračunaj putanje planeta i odstupanja! - naredio je kompjuteru.

      - Nema odstupanja - odgovorio je kompjuter.

      - Zvezdana gravitacija?

      - Normalna.

     Elbon ništa nije shvatao. Sunce je bilo skoro mrtvo, smežurano, bez zvezdanog sjaja, bez zvezdane mase. U slučaju da nestane masa nestaje i gravitacija! Zašto se planete sistema nisu razbežale na sve strane oslobođene stega zvezdine gravitacije? Odakle je onda poticala gravitacija koja ih je držala na okupu?

       - Očitavam izvor gravitacije - javi se kompjuter. - Potiče iz Sunca.

       - Iz, ili sa?

      - Iz. Mehanička naprava je smeštena u srcu zvezde. Ima relativno malu masu, ali generiše zvezdanu gravitaciju. Za pogon koristi preostalo nuklearno gorivo zvezde.

     Elbon nije bio začuđen - ako je civilizacija bila suočena sa umiranjem matične zvezde, što je vodilo ka kosmičkoj eksploziji monstruoznih razmera, sigurno je sve snage usmerila u pravcu pronalaženja rešenja za problem. Mogao je zamisliti milione najmoćnijih naučničkih umova u belom usijanju od napora. Što je očito urodilo plodom - napravljen je uređaj koji je simulirao sunčevu gravitacijsku moć. I koji nije mogao biti satrven neprestanom lančanom rekacijom preostalog nuklearnog goriva zvezde!

     U redu. Teoretski postavljeno. Praktično ostvareno.

     A gde su nestali ljudi?

      - Život na planetama?

     Na ekranu se pojavila mrka lopta. Elbon zamalo nije povratio kad je prepoznao kontinente. Zemlja. Mrtva. Gola. Bez svoje plavo-zelene venčanice. Lepotica se pretvorila u tamnu grdobu. U običan kamen.

      - Sem nešto malo najjednostavnijih organizama u kori tla, nema drugih oblika života - reče kompjuter.

     Zatim su usledile ostale planete. Sve su bile mrtve.

      - Nema nas više ...

     Suze su mu lile niz obraze. Bio je poslednji čovek. Putnik koji je zakasnio na vlastitu sahranu.

    Kad se umirio, u misli mu se vratila racionalnost. I prvo što je pomislio bilo je da nisu mogla tek tako izumreti bića koja su osmislila i napravila mašinu za zvezdu! Ko na raspolaganju ima toliko moćnu tehnologiju, sigurno sebi neće dozvoliti banalnu smrt od hladnoće! Naći će sebi novu kuću! Pogodnu za život, toplu!

      - Kako sam glup - promrmlja i obrati se kompjuteru: - Predstoji nam putovanje, stari moj.

      - Kuda?

     - Ne znam... Izaberi najbližu zvezdu klase Sunca, koja oko sebe ima planetarni sistem. Ići ćemo tamo. Ako ne nađemo trag ljudi, tražićemo dalje! Negde ćemo ih sigurno sresti ! U kakvom je stanju generator zakrivljenja? Nemoj da opet dođe do "minimalnog oslobađanja energije van polja "!

     - Generator je sad u savršeno ispravnom stanju. Sa sigurnošću mogu reći da neće doći do nepredviđenih izliva energije prilikom skoka.

     - Da li si pronašao zvezdu?

     - Da.

     - Kreći!

     - Stavite kacigu na glavu.

   Elbon dohvati kacigu i stavi je. Iz slušalica se čulo odbrojavanje. Nije obraćao pažnju na to. Bio je nestrpljiv.

    Tako reći iz mesta, monstruozno ubrzavajući, brod "Rapir" je nadmašio brzinu svetlosti i kroz zakrivljenje prostora uskočio u strunu hiper - svemira.

     Elbon nije uživao u plavom svetlosnom tunelu - želeo je što pre da izađe iz njega i sretne ljude...