Starac i vuk

| O autoru |

    Svojim crvenim krovovima selo se skladno uklapalo u zlatno more okolnih žitišta. Ravnica je izrodila dugačko klasje, a klasje se zakitilo krupnim, zrnima, teškim ( tri zrna pa skoro vekna hleba ) i zdravim. Zlato žita i crveni krovovi kuća - možda najlepši prizor spokoja koji je čovek za sebe uspeo da osmisli i stvori.

    Terensko vozilo je bilo u stanju mnogo brže da se probija zemljanim putem između parcela sa pšenicom, ali vozač nije žurio. Spustio je stakla na svim prozorima, gledao hlebno bogatstvo oko sebe, mirisao ga, slušao mu disanje iz ritma pucketavog, šuštavog savijanja otežalog klasja na vetriću. Uživao je. I činilo mu se da je već mogao osetiti topli ukus sveže pečenih lepinjica, ili hleba, čija se sredina topi u ustima, a korica hrska pod zubima.

    O, kako je on samo voleo svoju plodnu ravnicu! Ne bi je dao za sva blaga sveta. A i kako je ne bi voleo? Čitav svoj život je proveo u ravnici, škole je učio samo da bi što bolje znao ravnici dati maksimum i od nje zaiskati sve plodove koje može roditi. Voleli su se čovek i žitnica, ali je i tome došao slućeni kraj - već mesecima je znao da će mu ova žetva biti poslednja u životu koju će nadgledati. Bolest je bila jača od njegove ljubavi prema ravnici...

    Učinilo mu se da je uz sam put, tek korak možda u unutrašnjosti parcele pored koje je vozilo prolazilo, ugledao pomeranje nečega tamnog, mnogo tamnijeg od žita.

    Zakočio je i, sačekavši da se slegne prašina koja je kao pletenica pratila vozilo, izašao je i prišao mestu na kom mu se učinilo da je video pokret.

    I zamalo nije odskočio od straha. Tu, na metar od njega, kroz pri kraju parcele proređeno klasje gledale su ga žute, užarene oči zveri.

    Vuk!

    - Gospode... - promucao je. - Otkud vuk ovde...

    Nije osećao bilo kakvo strujanje opasnosti i pretnje iz zveri. Pomalo ne shvatajući šta čini, čučnuo je i zagledao se u zver, koja je ležala.

    Opazio je gadne rane na stomaku i bedru zveri. Hitac iz nečije puške sačmarice.

    Krv se na sivom i mrkom krznu presijavala kao čipka, izatkana za bolove, a ne za veselje.

    Nije imao naviku da govori životinjama. No, i dugogodišnje navike se ponekad prekrše.

    - A ko je tebe tako udesio... Boli te sigurno...

    Kao da ga je razumeo, vuk je bolno zacvileo.

    - Ja sam stara budala. Naravno da te boli. Svakoga bi bolelo. A kao da ti pomognem? Ne verujem da bi hteo meni u ruke, pa da te nosim do automobila...

    Dosetio se. uspravio se naglo i bol u leđima ga je podsetio na godine. Ta leđa mu služe osamdeset godina i odavno nisu ono što su nekada bila.

    Otišao je do vozila i uzeo plastični balon sa vodom. U prtljažniku je pronašao poklopac od nekakve kutije.

Vratio se do ranjene životinje i u poklopac nalio vodu, pa ga oprezno gurnuo pred vučju njušku.

    Vuk je jedan trenutak nepoverljivo gledao vodu, a onda počeo halapljivo jezikom laptati. Čovek je nasuo još vode u poklopac. I još. I još. Vuk očito dugo nije pio vodu.

    - Žao mi je što nemam ništa da ti dam za jelo, vučiću. Ali, ako ne odeš nekuda dok se ja vratim iz sela, doneću ti nešto.

    - Hvala, čoveče, i voda je dovoljna...

    Starac se jedva suzdržao da ne vrisne. Onda je odmahnuo glavom nekoliko puta.

    - Umišljam...

    Ipod oka je pogledao vuka.

    - Ne možeš ti govoriti... - reče, okrenu se i pođe ka vozilu.

    - Sačekaj.

    - Ko je to rekao? - skoro panično se okrete starac.

    Bio je ubeđen da se neki od lovaca sakrio u žitu i sad zbijao šalu, pre nego što se pokaže i dokusuri vuka.

    - Ja sam govorio... - vuk hramljući izađe iz žita.

    Starac zatrepta. Iako je učio škole o biljkama, dobro je znao da vučji glasovni aparat nije bio u stanju da proizvodi artikulisane glasove, pogotovo ne one nalik ljudskog govoru. Brzo se prekrstio i uzmakao, jer su ga u trenu stigle sve one tokom života odbacivane religiozne predrasude. Poverovao je da mu se to u vučjem obliku sam đavo ukazao.

    - Odlazi, nečastivi! Odlazi!

    Vuk priđe i liznu mu dlan.

    - Ne boj se, čoveče, ja nisam taj tvoj nečastivi.

    Starac je osećao vlastito srce u grlu. I znao je da to srce neće biti u stanju još dugo da bije tim ludim ritmom i snagom!

    - Nego šta si onda?

    Ja sam lud, mislio je, pričam sa vukom!

    Vuk podvi rep pod sebe i sede onako kako psi sedaju.

    - Ja sam posetilac, koji je imao nesreću da pogrešno izabere oblik...

    - Posetilac? Kakav posetilac? Odakle?

    - Odozgo - tipično ljudskim gestom vuk pokaza šapom ka nebu.

    Starac za trenutak pomisli da bi to moglo biti i istina, ali odbaci tu misao - pih, mali zeleni ne postoje, sve je to rezultat velike zavere protiv javnog mnjenja! Ili je ova celokupna situacija samo posledica sunčanice...

    - Pomogao si mi, čoveče, i ja želim da ti se odužim - reče vuk. - Reci šta bih mogao za tebe učiniti...

.....

    Starac je gledao kako se žito talasa. Vuk je nestajao u daljini. Kao da je od vode koju je popio ozdravio i zacelio rane. Voda jeste živototvorno jedinjenje, ali nikada nije imala baš toliko zaceljujuće moći!

    Odmahnuo je i seo za upravljač vozila. Ako bude kome pričao...

    Hteo je da startuje motor, ali ga je iznenadila nagla vrelina u grudima, koja se proširila po čitavom telu. Sunčanica! Prokleta sunčanica će ga ubiti.

    Kao što je iznenada naišla, toplina je iznenada i nestala. Starac je startovao motor. Osećao se nekako čudno, ali nije mogao da definiše šta je to bilo čudno.

    Mahinalno je pogledao u ogledalo i naglo zakočio - u ogledalu je bilo mlado lice muškarca ne starijeg od trideset godina!

    I shvatio je! Nije se tu radilo ni o kakvoj sunčanici!

    Počeo se smejati, sve glasnije i glasnije. Udarao je dlanovima po upravljaču i nije ga bolelo. Činilo mu se da je imao snagu da polomi sve oko sebe.

    Kad se napokon smirio, pogledao je u pravcu u kom je vuk otišao kroz žito.

    - Hvala... - prošaputao je.