- Idioti! Moroni! Sve vas treba reciklirati!

Golan je galamio, nesvestan da je, nakon što je iz dovodnih cevi kupole naglo puštena magla, počeo mahnito šutirati sve oko sebe, pri čemu je nehotice iskinuo kabel koji je vodio od njegovih slušalica i mikrofona do uređaja na njegovom opasaču, koji je služio za daljinsku transmisiju. Uzalud je pretio i urlao - u Centru ga nisu čuli. Šta više, verovatno da su se operateri upinjali iz petnih žila da ponovo uspostave vezu!

Magla, koja je toliko razljutila Golana, umesto da pomogne goniocima, omogućila je beguncima da se neozleđeni uvuku u neki od kanalizacionih šahtova i nestanu u podzemnom svetu! Magla nije puštena u dogovoreno vreme, nego desetak sekundi kasnije, begunci su opazili nekog od tragača, generisali moćne virtuelne iluzije i, kad je sivilo poklopilo trg, jednostavno su kao pacovi šmugnuli u rupu.

Dogodilo se baš ono što je trebalo biti sprečeno - begunci iz kazamata dokopali su se slobode i bezbednosti podzemlja. Nestali su. Isparili. Verovatno nepovratno. Jer se malo ko iz Službe usuđivao da siđe u podzemlje, u svet po kojem plivaju fekalije grada, otrovi iz fabrika za sintetizaciju, aligatori i konstriktor boe i najgrozomornije biće od svih mogućih: čovek prilagođen životu u večnoj polutami, beloputa, providna sisaljka kreka, monstrum dvostruko snažniji od čoveka sa površine, hronično gladan i sa belo izbuljenim očima koje skupljaju svaki, najmanji tračak svetlosti! Tačnije, stotine takvih! Gladnih, žednih, krvožednih, do smrti navučenih na krek u čije halucinacije kanališu pritisak softvera na svest, željnih svega sa površne, najviše mekokožih lepotica i nabildovanih fanatika fizičke kondicije, koji u poređenju sa najkržljavijim stanovnikom podzemnog sveta liče na nedonoščad...

Golan je napokon shvatio da je izgubio vezu sa Centrom svojom krivicom, pa je brzo ukopčao kabel.

- Centar!

- Ser! - hitro se javio operater, koji je prvi na svojoj konzoli uhvatio Golanov signal. - Gde ste do sada, ser?

Golan je pao u iskušenje da idiotu pošalje efektnu virtuelnu noćnu moru, ali se suzdržao - kad god je ranije, probe radi, krišom projektovao kompleksne virtuelne realnosti, danima kasnije bi se mukotrpno i bolno borio protiv nagona za ostvarenjem trajne veze sa softverom, a verovatno bi i operater, čim bi savladao strah, digao dreku da je Zapovednik tragača i sam sposoban, a to bi neminovno dovelo do Golanovog recikliranja. Veće nije moglo dozvoliti postojanje sposobnih, onih čiji su mozgovi evoluirali do te mere da su bili u stanju uspostaviti kontorlisanu telepetsku vezu sa softverom Gradskog mozga i preko njega generisati na bilo kom mestu u gradu virtuelne realnosti, koristeći njegove mnogobrojne linkove i moćne uređaje za hologramske projekcije. Veće je upravljalo Gradom, a Gradski mozak je bio jedina dozvoljena čarolija!

- Greškom sam otkačio kabel... - promrmlja Golan. - Sad je sve u redu. Imate li položaj mog tima?

- Da, ser. Sve vas jasno očitavamo. U blizini nema begunaca.

- Naravno da ih nema! Pustili ste maglu prekasno i oni su nas videli dok smo se šunjali. Pobegli su u podzemlje!

Nekoliko dugih trenutaka vladala je tišina, a onda je operater promuklo rekao:

- Ser, došlo je do vremenskog dislociranja između vašeg tima i nas. Mislim da je greška u softveru...

- Nemaš ti pojma! Softver ne greši, pogotovo kad je u pitanju hvatanje sposobnih! Softver njih želi za sebe! Pogrešio je neko od vas i promašio vreme puštanja magle!

- Šta sad, ser?

- Kako "šta sad, ser"? Vodim tim dole! Ja nikada ne prekidam poteru!

- Ali, ser... Vi ne znate šta pričate! Bićete... bićete... bićete uništeni ako siđete dole!

- To je moja briga!

Golan je na komunikatoru isključio kanal za vezu sa Centrom i preko internog kanala se obratio ljudima iz svog tima:

- Momci, ja idem dole. Ko će samnom?

Raspoređeni na raznim lokacijama oko trga, tragači su kao jedan odgovorili da su spremni poći za svojim vo|om. Golanu je srce naraslo do veličine nekadašnje Rusije! Bio je ponosan na odanost svojih ljudi. I na svoju harizmu, harizmu koja je okruživala najboljeg tragača, od Zapovednika lično.

Prišao je najbližem poklopcu šahta. Pazeći da to traje samo delić sekunde, uspostavio je mentalnu vezu sa softverom Gradskog mozga i virtuelno se projektovao u šaht. Dole ih niko nije čekao.

Ljudstvo se okupilo i Golan ih ispod oka odmeri. Na svim licima je bio led, a u očima odlučnost. Klimnuo je i uključio energetski oklop. Ostali su to isto učinili.

- Otvarajte!

Dvojica su odmah priskočili i podigli teški poklopac. Golan za svaki slučaj, ali i radi psihološke pripreme ljudstva, ispali dug rafal u šaht.

Potom se uvuče kroz otvor i stade na metalne prečage, koje su u pravilnim razmacima vodile u dubinu. Jedan po jedan su ga sledili.

Obreli su se u prostranom kanalu. U nepravilnim razmacima, međusobno desetinama metara udaljene, tinjale su večne svetiljke, mrko bojeći unutrašnjost kanala. Podzemlje im se prikazalo u svom lepšem, bezazlenijem obliku.

- Had... - promrmlja neko od ljudi iz tima.

Golan se pravio da nije čuo. Spustio je navigacioni vizir i sačekao da mikroprocesor skenira okolinu. Sem pacova, koji su ronili u velikim smrdljivim lokvama, nije bilo znaka nekog drugog života.

- Hajdemo... - Golan krenu niz hodnik, vodeći se logikom da su begunci mahinalno krenuli niz nagib kanala.

U tišini su prešli nekoliko stotina metara. Oružja su im bila spremna. Energetski oklopi su povremeno svetlucali. Čizme su trupkale po betonu i manjim lokvama. Niz zidove kanala se u potočićima slivala kondenzovana voda. Pakleno je smrdelo. Od toga ih oklopi nisu mogli zaštititi.

Bez komande, u trenu su svi zauzeli borbeni poredak i rasporedili se u strelce - mikroprocesori u šlemovima su istovremeno preko skenera registrovali životnu formu mase dosta veće od čovekove. To se bilo pritajilo u lokvi, koja je ispunila provalinu u kanalu.

- Granata - tiho je komandovao Golan.

Strelac koji je stajao odmah iza Golana sa opasača skide ručnu granatu i otkoči je. Potom je precizno baci u sred lokve. Trenutak kasnije erupcija izbaci hiljade litara vode iz provaline. Sa vodom su leteli i delovi organizma.

Golan osmotri komad mesa, koji je eksplozijom bačen nedaleko od njegovih nogu..

- Aligator.... Verovatno se nadao da će se osladiti nekim od nas. Nije računao na naše skenere. Idemo dalje...

Obišli su provalinu u koju se voda vratila i nastavili oprezan hod.

Večne svetiljke su postajale sve ređe i ređe, dok ih nije sasvim nestalo. Tim je bio u potpunom mraku. Mikroprocesori su na vizire emitovali kombinovanu sliku više sistema za noćno osmatranje, tako da mrak uopšte nije bio prepreka Golanu i njegovom timu.

Došli su do mesta na kom se kanal račvao u četiri pravca.

Zastali su.

- Kuda ćemo sad, ser? - upitao je neko.

Golan je u pitanju naslutio strah da će pasti komanda za razdvajanja tima, kako bi se sva četiri nova kanala istraživala.

Sklopio je oči i hitro virtuelno proleteo stotine metara u dubinu svakoga kanala. U trećem je otkrio više životnih oblika, koji su mirovali iza okuke.

- Ovuda - poveo je tim u taj treći kanal. - Pazite, iza okuke je postavljena zaseda...

Niko nije pitao kako je Golan znao za zasedu.

U trenutku kad su se primakli na pedesetak metara do okuke, u vazduhu ispred njih se iznenada materijalizovao ogroman jarko crveni zmaj. Urliknuo je i počeo bljuvati vatru. Zapraštali su bacači zraka, ljudi su prestravljeno vrištali, a Golan se upinjao da snagom volje odbije nalet virtuelne nemani. Ali, ko god da je, posredstvom softvera Gradskog mozga, projektovao zmaja, bio je prejak za njega. Kao udarac zelenog biča, Golana je zahvatila drhtavica, a onda je naišla tama.

Srušio se, a za njim su padali i njegovi ljudi. Kad je i poslednji čovek pao, zmaj je nestao.

Iza okuke su se pomolile hitre prilike.

* * * * *

Golan je osetio oštar miris reptila i tek tada je otvorio oči. I odmah ih sklopio jer mu je ispred nosa zapalacao račvasti jezik monstruozno velikog guštera varana.

- Otvori oči, tragaču. Bibo te neće povrediti - čuo je grub, promukao glas.

Golan je otvorio oči. Prostorija je bila ogromna, nalik fabričkoj hali, ali bez prozora. Zidovi i svod su bili sagrađeni od crvene cigle, prljave i sluzave.

Varan se odmakao, naizgled nezainteresovan za njega.

Snažne ruke su zgrabile Golana i podigle ga u sedeći položaj. Mogao je da se osvrne i detaljnije osmotri prostoriju. Mnoštvo stanovnika podzemlja se nalazilo okolo. Neki su spavali, neki jeli ( Golan se prestravio da su njegovi ljudi bili ta hrana ), a većina je teturala i odbijala dimove kreka.

Malo po strani, desno od Golana, zavaljen u velikoj fotelji, sedeo je monstruozno krupan muškarac. Lice mu je bilo bledo, skoro belo, a na povelikoj glavi kosa retka, tako da je njegova glavatost još više dolazila do izražaja. U uglu usana mu se dimila staklena lula sa krekom.

Oko fotelje, izvaljeni na starim ćebadima, ležali su Golanovi begunci. Bilo je očito da su svi boravili u krek svetovima. Golan stisnu oči - zbog tih golaća je i krenuo u podzemlje.

- Ko si ti? - obratio se grdosiji u fotelji.

- Ja sam Engin, kralj podzemlja. A ti si, pretpostavljam, glavom i bradom, Golan, Zapovednik?

- Jesam. Šta je sa mojim ljudima?

Engin odmahnu.

- Nisi u poziciji da misliš na svoje ljude...

- Ipak hoću da mislim na njih. Gde su?

- Dobili su zaduženja. Mislim da većina hrani našu decu...

- Ako ste im učinili nešto... - započe Golan, ali zaćuta.

Engin ustade iz fotelje i protegnu se. Golan je bio siguran da ne bi imao nikakve šanse protiv grdosije kad bi se suočili u poštenoj tuči golim rukama. Bez obzira na godine obuke i treninga.

- Mislio sam da si više sposoban, Golane - reče Engin. - A tebe je jedan običan udar virtuelne ale onesvestio. Čoveče, sa udarima te snage naša deca se poigravaju! Svako od njih bi ti spalilo mozak ako bi poželelo! Zamisli šta bi tek neki od naših odraslih bio u stanju da uradi!

- Ja nisam sposoban!

Engin se saže. Smrad uskislog dima kreka zapahnu Golana.

- Koga lažeš? Sposobni se međusobno prepoznaju!

Golan za trenutak oseti menjanje stvarnosti. Instinktivno se povezao sa softverom i odupro. I u sebi opsovao - obični ljudi nemaju urođeni refleks odupiranja nekontrolisanom prelasku stvarnosti u virtuelnu realnost. Samo sposobni.

Engin se zacereka.

- Hteo ti to sebi priznati ili ne, ti si naš Golane! A siguran sam da to i Veće zna! Puštali su te da živiš i iskorištavali su to što nisi heto da se pridružiš svom soju. Bio si običan izdajnik, Golane, izrod!

- Ubij me.

- A, ne, mi svoje ne ubijamo. Svi koji se mogu povezati sa softverom Gradskog mozga izbegavaju da životno ugroze sebi slične jer softver svaki takav čin nekako registruje i odlaže na samo njemu znane adrese memorije, kojima niko od nas nema pristupa. Ne znam zašto ali je činjenica da softver pokušava da spreči međusobno uništavanje sposobnih, dok istovremeno on sam ruinira svakog sposobnog kojem provali u mozak. Tebi je dozvoljavao da ubijaš sposobne, iako si i sam sposoban. Ne znam zašto je to radio. Povremeno, softver uspe da se dokopa umova sposobnih koji su na bilo koji način životno naškodili drugim sposobnima. Tada kažnjava! Mislim da se sveti zato što se njemu uskrati slast uništavanja psihe sposobnog. To je moja teorija, jer sam ubeđen da je gradski softver razvio svoju vlastitu svest. Veruj mi, ti ne želiš da vidiš na šta te kazne liče!

- Onda me pusti!

Engin sede pored Golana. Prebaci mu ruku preko ramena.

- Pustiću te, Golane. Ali, nema ti povratka na površinu.

- Zašto? Ako Veće zna da sam ja sposoban, reckliraće me kad-tad. Tebi je svejedno.

- Nije mi svejedno. Ti si naš, ma kakav god da si - zabrunda Engin. - Hajde, povuci dim...

Na silu je svoju lulu ugurao Golanu među usne.

Golan je pokušavao da ispljune lulu - znao je da će sav njegovo dugogodišnji trud da se svesno odupire pritisku softvera pasti u vodu ako samo jednom pruži svom mozgu spasonosnu, otupljujuću halucinaciju izazvanu krekom. Godine mukotrpnog autogenog treninga će se istopiti kad podsvest shvati da postoji od samo-discipline lakši način za odupiranje. Lakši, ali mnogo opasniji, jer krek veoma brzo stvori zavisnost i čovek postane narkoman, a to je muka možda i veća od svesnog odupiranja softveru. Uzimanje kreka se brzo pretvori u začarani krug - dok deluje, mozak ne boli, a kad dejstvo oslabi, mora se uzeti još da ne bi mozak zaboleo...

Zadržavao dah čitavih dva minuta, a onda je popustio i snažno udahnuo. Pomislio je da će mu pluća ekslodirati. Ali, umesto pluća, pred njegovim očima je eksplodirao svet boja i zvukova. Svet šarenih zvukova i raspevanih boja. Konstantni pritisak u lobanji je nestao čim su se telepatski pipci softvera povukli pred drogom i Golan se zadovoljno iskliberio - napokon je mogao da se opusti i da ne misli na to kako će ga softver ipak zaskočiti i zauvek usisati u sebe njegovu ljudsku svest, njegovu besmrtnu dušu. Softver Gradskog mozga, moćan, inteligentan, sposoban za učenje, sposoban za samooporavak, ipak nije mogao da se nosi sa izmenjenim stanjima ljudske svesti - nije ih ni doticao jer se panično plašio halucincija koje su nekontrolisano iskakale iz podsvesti svakog drogiranog čoveka. Halucinacije nije mogao uglaviti ni u jedan od predloženih i vremenom dorađenih kalupa ljudske svesti! Ipak, najviše ga je plašilo to što su ljudi namerno koristili hemikalije da bi otupili svoju svest, a istovremeno narušavali zdravlje svog tela i umanjivali svoje motoričke i intelektualne mogućnosti! Ljudi su namerno u sebi pokretali spori proces samouništenja! To se kosilo sa principom održavanja sebe u najoptimalnijem mogućem stanju, na kojem je počivala hladna analogija razuma Gradskog mozga.

Golan se zavali i sklopi oči. Plavetnilo čistog neba mu ispuni vidik. Izrastoše mu bela krila i on se vinu. Smejao se i udisao mirisni vazduh. Genetsko sećanje, oslobođeno drogom, pružilo mu je viziju neba, neba koje nikada u životu nije video.

Engin se spusti u svoju fotelju. Nekoliko dugih trenutaka je posmatrao Golana, a onda je zadovoljno klimnuo glavom - još jednog su pridobili.