Nepomenik

| O autoru |

      "Isprekidan dah, grcaji kojima su zagrizali vazduh, ravnao je i njihove korake, vodeći ih ka jednom od vrhova planine. Bilo ih je trojica. Nosili su baklje, a onaj u sredini i nevelik zavežljaj. Nebom su se mreškali oblaci, najavljujući obilan dažd. Munja raspara oblake, razgoneći mrak i tvoreći gdegde još sablasniju i strahotniju tmušu. Plamen baklji se povijao pred iznenadnim naletima vetra izobličujući njihova, ionako cvokotava lica. Razliše se po njima slapovi vode, drobila se retka zemlja pod njihovim nogama i survavalo se, zajedno sa bujicom, odronjeno kamenje. Pognuti, glava poleglih uz kržljavo rastinje, polako su napredovali, dok jednom od njih blesak ne otkri usek u uzvisini, natkriljen dvema velikim stenama. Uputiše se ka njemu, usrdno se nadajući da nije samo varka. U najdublji deo useka, onaj najviši, polako, i dalje ga zaklanjajući telom, spusti zavežljaj. Prekrstiše se i, ne osvrćući se, ćutke pođoše natrag. Silazili su, više se suljajući, no koračajući".

     Tako je zamišljao kako su ga, pre nepunih dvadeset i sedam godina, po kazivanju starog krčmara, odnosili u smrt.

      Tih dana, po daljoj krčmarevoj priči, selo je zadesilo nepojamno zlo.

 - Na moje oči ispusti dušu najjači seoski momak, ustajući baš sa one stolice do samih vrata; napravi dva-tri klecava koraka i sruši se, jedva izustivši: "Ne dajte me!" Malo kome osta nešto stoke, i inače satrvene sušom i nerodicom prethodne godine. Mladim majkama se stvrdnu mleko, te se dva odojčeta, još nekrštena, podaviše majčinskim mlekom. Selom, kao nekrstov saputnik, haraše morija. Sumnja se svali na seosku lepoticu i njeno dete, na čijeg oca ona ni prstom ne pokaza. Podjari je udovica, kojoj se ne održa ni porod od prolaznih ljubavnika, rečima: "To kopile, urokljiva pogleda, očima ti dušu ispija". Omraza pade na njih dvoje. Valjalo je, govorile su neke babe, u gluvo doba uzeti joj ga, zamotati da mu se oči ne vide, i na sam vrh planine ga ostaviti da samo, u svom zlu, crkne.

     Izvršenje te odluke zapade u udeo nama trojici, skoro oženjenih. Tada sam bio mlad: ni godinu dana se nije bilo sastavilo kako sam uzeo kćerku gazde ove krčme. Ni meni ne bi odmah jasno zašto je takva stvar poverena nama mlađima. Naime, penjući se, dok smo zagledali jedan drugoga, iskosa i kradom, shvato sam da nijedan od nas nije smeo odustati, jer bi time označio sebe ocem tog đavoljeg nakota ili slabićem i kukavicom.

     O njemu, nepomeniku, nismo govorili, ni kada se vratismo, a ni posle. Nas trojicu, po svemu nesklone jednog drugom, sjedini breme učinjenog: zaseli bi u krčmi, nikad samo dvojica, i ne progovarajući, kao ni onda; istresajući naglim pokretima rakiju u grlo. Bilo je teško i mučaljivo, i po nas same, ćutanje što izbijaše između povremenih gutljaja rakije i šumnog izdahivanja dima.

     Onog, najvišeg među nama, nađoše sledeće zime, glave zarivene u sneg, na pola puta od reke do sela, sleđenog i prokrvarenih prstiju kojima je po snegu, svom svojom dužinom, iscrtao krst.

     Nedugo zatim, drugi se otisnu u svet.

    Ostah samo ja, došljak; zbog ove krčme, od porođaja bolesne žene i nejačkog deteta, koje ubrzo po majčinoj smrti ode međ anđele, a da ga ljudski ni pogledao nisam, a nekmoli po glavi pomilovao…

    No, vratimo se onom zamotuljku: mislim da ni šest meseci nije imalo kada ga osudismo na hladnoću ili hranu nekom zverinju. Njegovom majkom, lepšom i raspusnijom no ikada pre, ali, videlo se, klonuta duha, selo namiri dug putujućem trgovcu, varalici kojega posle pogubi neka, u ovim krajevima česta pošast, ostrvljena hajdučija. Oni je ostaviše u nekom bordelu, gde iziđe na glas kao najraspomamljenija kurveštija, odakle je, kada je sifilis naruži, nestala ukravši pare tamošnjem krčmaru. Jedan ovdašnji pijanac izlanu se da je skončala podno neke planine, iznakaženog lica i nadutog tela. Prepoznali su, veli, prsten sa vučjom čeljusti, nasleđen od dede joj, za koga niko nije znao koji su ga putevi i kako ovamo naneli.

     Eto, sada znaš zašto, kada se ovako nebom prolomi i raspe se po svemu, postim i molim se. Pomolim se za spas njene patničke duše i život deteta njezinog za koje znam, valjda jedinim čistim čuvstvom što mi ostade, da je živo.

     Tako mu je, noć ranije, govorio vlasnik krčme.

     U istinitost njegovih reči nije sumnjao kao, sada, ni u reči da ga je kao bebu našla neka starica tražeći zaklon od kiše, a u potrazi za lekovitim planinskim travama. Razotkrilo mu se, tako, kao nepobitna istina da ga je, od kada zna za sebe, neumoljivo pratila smrt, uglavnom njemu bliskih ljudi; da je od te davne noći, pa sve do prošle, bežeći pred progoniteljima, kako je i zabasao u ovu zabit, pa i ove, uspinjući se uz tu istu planinu, bio u vlasti nekakvih čudovišnih podudarnosti.

    Iznurenom od nesna, umora i hladnoće otrgali su se drhtaji: prvi jedva primetan, pa nekoliko neujednačenih, a zatim su u ravnomernim zamasima protresali njegovo telo. Sa svakim trzajem rasplamsavalo mu se uverenje da ga je duh planine, kome je i trebalo da bude prinesen na žrtvu, nanovo izigrao.