KONKORDATSKA  KRIZA  U  KRALJEVINI  JUGOSLAVIJI  1937 GODINE

I DELATNOST  VLADIKE  NIKOLAJA   U   NJENO  VREME

| O autoru |

Telegram  Gospodinu Milanu Stojadinoviću

Predsedniku Kraljevske vlade

Kraljevo 20.07.1937.g.

Beograd

Episkop Nikolaj

Kao sina ove Svetosavske eparhije, preklinjem Vas, Skidajte zlo sa dnevnog reda. Prekinite nasilja prema crkvi Pravoslavnoj Znajte, teška je ruka Nemanjića Save.

Telegram

Njegovom Velečasnom Preosveštenstvu

Dr. Nikolaju Episkopu Žičkom

Beograd                                           

Kraljevo

20.07.1937.g.

U 21 č. i 55 min.

Stojadinović

U odgovoru na Vaše želje molim Vas da imate poverenja u mene lično. Vodim o svemu računa, ali molim i Vas da sa svoje strane pomirljivo utičete na svoje kolege.

        Konkordatska borba 1937.g.  nesumnjivo je jedan od dramatičnijih događaja u kratkotrajnom životu Kraljevine Jugoslavije. Srpsko-Hrvatski odnosi i pitanje odnosa vera, bila su dva goruća pitanja koja su trovala državni organizam od samog nastanka države. Sa pojavom države Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca nestala je srpska država u kojoj je stanovništvo bilo gotovo 100% pravoslavno. Pravoslavlje je prestalo biti državna vera, a svim ostalim veroispovestima zagarantovana je ravnopravnost, naročito katolicima, koji su posle pravoslavnih bili najbrojniji.

       Međutim, s obzirom da je centar Katoličke crkve bio u Vatikanu, van granice države KSHS, položaj katolika se morao regulisati ugovorom između države i Vatikana tj. Konkordatom. Od Konkordata je očekivano ako ne da reši, ono bar da ublaži dva goruća pitanja u državi. Ta dva pitanja su bila odnos Srba i Hrvata i status katoličke vere, koja je u praksi imala punu ravnopravnost, ali je insistirano na pravnom dokumentu sa “Svetom Stolicom” koji bi to ozvaničio. Ovo je imalo za cilj i da se odobrovolje hrvatske stranke koje su od ubistva Stjepana Radića 1928 g. bile u opoziciji, a takođe i da se pokuša demokratizovati država usled narušavanja demokratije šestojanuarskom diktaturom kralja Aleksandra.

       Istorija će pokazati da demokratija u zajedničkoj državi Srba i Hrvata ne može opstati. Kraljevski namesnik knez Pavle je tražio ličnost sposobnu za ovakav poduhvat, i bio je ubeđen da je našao u Milanu Stojadinoviću. U dotadašnjim vladama, počevši još od Nikole Pašića, Stojadinović je zauzimao razna ministarska mesta, a bio je poznat kao stručnjak za finansije. Stojadinović se samouvereno uhvatio u koštac sa ovim problemom, ne sluteći da će protiv sebe imati Srpsku Pravoslavnu Crkvu, koja će žestoko reagovati protiv ovog projekta. Uz Pravoslavnu crkvu  u ovu borbu će stati i politička opozicija, ali iz sasvim drugih razloga od crkvenih. Upornost kralja, vlade i Stojadinovića i žilavost i odlučnost crkve da ne dozvoli ozakonjenje Konkordata dovešće državu do ivice građanskog rata. Nasrtanje policije na litiju 19.07.1937 g. tuča srpskih Episkopa, progoni u unutrašnjosti sveštenstva i vernika i zagonetna smrt Patrijarha Varnave dovešće do kulminacije ionako već raspaljenih političkih i duhovnih strasti.

        U vreme krize u unutrašnjosti će delovati već proslavljeni besednik i bogoslovski pisac Episkop Žički dr. Nikolaj Velimirović. Njegova popularnost i važnost njegovog mišljenja nije bilo ograničeno samo na crkvu i narod, već i na najviše naučne i intelektualne krugove.

      Episkop Nikolaj je doktorirao na starokatoličkom fakultetu u Bernu u Švajcarskoj na temu “Vera u Hristovo vaskrsenje kao osnovna dogma apostolske crkve” i na filosofskom fakultetu u Oksfordu na temu “Filosofija Berklija”. Posle toga jedno vreme boravi u Rusiji, da bi po povratku počeo seriju propovedi po beogradskim crkvama. Uvreme I sv.rata boravi u Americi i Britaniji boreći se svojim besedama za srpsku i jugoslovensku stvar. Za Episkopa Žičkog postavljen je 1919 g., a potom je 1920 g. prebačen u Ohrid. Vratiće se u Žiču 1934 g. i u njoj će kao Episkop Žički dočekati konkordatsku krizu.

PISMO MILANU STOJADINOVIĆU

PREDSEDNIKU KRALjEVSKE VLADE

       Poštovani  Gospodine  Ministre  Predsedniče,

Vi, svakako, niste pročitali moj jučerašnji telegram, kada mi odgovarate da ja treba “pomirljivo da dejstvujem na svoje kolege”. Kakvu pomirljivost Vi možete očekivati posle onomadašnje tuče pred Sabornom Crkvom? Dr. Korošec nije tukao katolike u Dalmaciji, koji godinama najpogrdnije ruže našeg kralja, a tuče srpske vladike i sveštenike kada se mole Bogu za svog bolesnog patrijarha! Unikum. A, zamislite kako bi papa rimski potresao ceo svet, da je jedan srpski žandarm, udario katoličkog biskupa.

         Sve to narod gleda. Sve to narod sluša, ja Vas uveravam da u narodu ključa gnev kao u vulkanu. Uveravam Vas, da je narod na ivici pobune. Ja znam Vaša dobra dela za poslednje dve godine, znam i za taj zlokobni konkordat. Ja ne zaboravljam ni ono ni ovo. No, sav narod je potpuno bacio u zaborav sve što ste Vi učinili, kao da ste juče došli na vlast - sve zbog ovog konkordata. Kao kad bi đak napisao čitko propis, pa prosuo po njemu mastilo. Narod ništa u Vama danas ne vidi do konkordata. Od vremena tzv. “vladanovštine” ja ne pamtim ovoliku uzrujanost u narodu, ovoliku žučnost. Ko god Vam drukčije referiše, ne verujte mu, laska Vam i obmanjuje Vas.

         I nemojte misliti da je ovako strašno nezadovoljstvo u narodu stvoreno agitacijom sveštenika. Instiktivno sav pravoslavni narod oseća i saznaje, da je knez crne internacionale naš svagdašnji neprijatelj, istorijski neprijatelj. Uostalom i svi prosvećeni katolici užasavaju se vlasti koja se daje tom knezu u ovoj našoj slobodnoj zemlji.

         Zato vas i ovim putem i poslednji put, molim i preklinjem - skinite to čudovište s dnevnog reda, te sačuvajte zemlju od potresa. Sačuvajte svoju čast i povratite ugled u narodu. Sačuvajte sebe od moralne i političke smrti. To je ono čemu neizbežno gredite, ako se ne trgnete u dvanaestom času.

         Srbima nisu na odmet ni ljudi manjih sposobnosti, nego što ste Vi. Reći ćete: teško je sada skinuti s dnevnog reda. Možda. No, setite se da će teže biti ako prođe. Neka jeziva atmosfera okružava nas. Svak očekuje najgore. Ako izagitujete nasuprot volji narodnoj, volji sedam miliona Srba, i toliko katolika, da se konkordat izglasa u skupštini, šta ste time učinili? Otvorili ste jednu živu ranu koja se godinama neće moći zalečiti, a svoje ste ime upisali ne na listove slave, nego u spisak onih koje narod proklinje, a Vi niste samac, Vi imate i porod. Ovo je smisao i sadržaj moga jučerašnjeg telegrama.

      Neka  Vam  je  Bog  u  pomoći.

21. jula 1937 g. Vaš poštovovalac                                                             

Episkop Nikolaj  s. r.    

Kraljevo

SUKOBLJENE  STRANE  I  RAZLIČITI  INTERESI

TIH  STRANA  U  KONKORDATSKOJ  BORBI

        Ovo pismo Vl.Nikolaja, pisano samo dva dana posle krvave litije ispred saborne crkve u Beogradu, predsedniku vlade dr. Milanu Stojadinoviću, samo delimično odslikava situaciju u kojoj se država nalazila tih dana. Problem konkordata ne samo da je potresao političko, crkveno i intelektualno javno mnjenje, nego je taj projekat digao tenzije u čitavom pravoslavnom srpskom narodu, dovodeći zemlju do ivice građanskog rata.

        Ugovor sa “Svetom Stolicom” bio je problem srpske države i pre  I sv.rata. Ona se latila da ga reši. Konačan sporazum uspela je da postigne 24.06.1914 g. Nekoliko dana pred atentat u Sarajevu, Kardinal Meri del Val i dr. Milenko Vesnić potpisali su u Vatikanu konkordat u ime pape Pija X  i Petra I, kralja Srbije. Ne ulazeći u detalje sporazuma može se samo reći da je ovo bio jedan od najpovoljnijih konkordata za katolike koji je zaključio Vatikan, uprkos negativnom odjeku u Austrougarskoj.

        Sa stvaranjem države Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca pitanje konkordata će se opet naći na dnevnom redu, ali će se njegovo rešenje pokazati mnogo komplikovanije. U novonastaloj državi je bilo mnogo više katolika (nekoliko miliona) za razliku od srpske države, gde ih je bilo jedva 25-30 hiljada.

        Mada je konkordat iznet u skupštinu na glasanje 1937 g., o njemu se praktično počelo razmišljati ubrzo posle završetka Versajske konferencije, na kojoj je rešen problem ujedinjenja jugoslovenskih naroda i posle mnogo diplomatskih napora bila priznata država Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca.

         U tom cilju napravljeno je nakoliko nacrta za sporazum, tačnije tri. Prvi 1923 g. drugi 1925 g. i treći 1931 g. Ova tri nacrta su prethodila konkordatu potpisanom u Rimu 25.07.1935 g.

         Vlada Milana Stojadinovića je preuzela projekat konkordata od vlade Bogoljuba Jeftića, koja je pala 20.06.1935 g. Pre nego što je došao na čelo vlade dr. M. Stojadinović je priman četrnaest puta u službenu audijenciju kod namesnika Kneza Pavla, nakon čega se ovaj uverio da je našao čoveka za sprovođenje svoje politike. Ona se sastojala u pomirljivom stavu prema HSS-u i Katoličkoj crkvi, a na spoljašnjem planu ona je trebala da se oslanja na Nemačku i Italiju, zašta je namesnik imao saglasnost britanskih vladajućih krugova, koji su tada vodili antisovjetsku politiku.

        Stojadinović je izgleda zaista bio ubeđen da će konkordatom ako ne rešiti, a ono bar ublažiti zategnute odnose Srba i Hrvata, i da će taj sporazum pomirljivo uticati na oko 5 miliona katolika koliko ih je bilo u državi. U samom sporazumu on nije video ništa što značajno krši prava SPC. Na to je uticalo delimično kasno izjašnjavanje SPC protiv sporazuma, a delimično i njegovo nedovoljno shvatanje uloge i misije SPC kroz istoriju u srpskom narodu. Ubrzo će videti da se prevario u proceni. Njegova sigurnost se temeljila i na obimnim pripremama koje je on izvršio u vezi konkordata, i na čitavom državnom aparatu koji mu je stajao u službi. Ispostaviće se da ni to nije bilo dovoljno.

        Što se tiče opozicije, ona je u konkordat gledala najviše kao sredstvo koje će joj poslužiti u borbi, ili eventualnom obaranju vlade dr. Stojadinovića. Da će ga opozicija sačekati na tom pitanju, Stojadinović je bio upozoren od strane svoga brata, na šta je on samouvereno odgovorio, da će konkordat proći kroz skupštinu “kao pismo na pošti”. Crkvi je takođe zasmetalo nastojanje pojedinih opozicionih lidera da se konkordatom posluže kao sredstvom za svoje političke ciljeve, sasvim suprotne od onih koje je imala crkva. Stav crkve prema opozicionom delovanju najbolje ilustruje u svojim memoarima Patrijarh Srpski Gavrilo Dožić. Povodom krvave litije od 19.07.1937 g. on kaže: ”Kao i uvek u ovakvim slučajevima, gde je kontrola nemoguća, ili je pak bila svedena na najmanju meru, u masi naroda ima svega i svačega, a najviše onih koji su na ovaj način hteli da iskoriste litiju u svoje političko nezadovoljstvo, i da na taj način manifestuju nezadovoljstvo protiv vlade i organa javne bezbednosti koji su održali red. Pojedini opozicioni politički ljudi učestvovali su u litiji”.

       A šta kaže crkva? Ona je jedno vreme bila pasivna. Delimično zbog poverenja u kralja Aleksandra, a nacrt projekta konkordata je rađen za njegova života. Delimično iz naivnosti i ne sluteći šta sadrži projekat. Sveti Sinod se prvi put u vezi konkordata izjasnio memorandumom od 05.12.1935 g. koji je dostavljen predsedniku vlade Stojadinoviću. Posle odluke vlade da se konkordat uputi narodnoj skupštini na ratifikaciju, održava se vanredno zasedanje arhijerejskog sabora 26.11.1936 g. s kojeg dolazi odlučan stav da se konkordat, parafiran 25.07.1935 g. u Rimu, ne ozakoni.

       Povodom ovoga u svojim memoarima Patrijarh Srpski Gavrilo piše: ”26.11. sastao se arhijerejski sabor da donese odluku i stav o konkordatu. Konstatovano je da je konkordat teško pogodio srpsku crkvu i njene interese, i odlučeno je da se ide do kraja sa Patrijarhom na čelu u borbi protiv njega. Formiran je odbor koji je imao da izradi deklaraciju u pogledu štetnih propisa konkordata. Na čelo odbora izabran je mitropolit Gavrilo jednoglasno”.

        Što se tiče samog projekta, primedbe na njega nije imala samo crkva nego i mnoga pravna lica.

        Ovde je potrebna mala digresija radi upoznavanja sa onim tačkama konkordata kojima su upućivane najviše primedbe, kako od crkve, tako i od mnogih pravnih lica. Većina primedbi odnosila se na položaj koji je dobijala katolička crkva, a koji nijedna druga veroispovest nije imala. Članom 7, na primer, predviđeno je bilo da se od katoličkih sveštenika ne mogu zahtevati obaveštenja o licima ili stvarima koje su oni mogli saznati vršeći svoje duhovničke službe, iako su o tome postojali propisi u građanskom i krivičnom postupku. Najoštrija primedba odnosila se na član po kome bi katolička crkva imala puno pravo da slobodno i javno vrši svoju misiju u Kraljevini Jugoslaviji. Zbog termina “MISIJA” koji je u drugim konkordatima označavan kao slobodno ispovedanje katoličke vere, najviše je dignuto buke u antikonkordatskim taborima. Profesor Troicki je to tumačio kao da je Jugoslavija neprosvećena neznabožačka zemlja. Takođe je upadao u oči član po kome brak sklopljen u katoličkoj crkvi u skladu sa odredbama kanonskog prava, čak i u slučaju mešovite vere, dobija samim tim građanska dejstva. U istom članu nalazila se još jedna teška sporna odredba. U slučajevima mešovitih brakova građanske vlasti će učiniti da se na zahtev uvređene katoličke strana poštuje jemstvo dato od supružnika, da će svi sinovi i kćeri bez izuzetka biti odgojeni u katoličkoj veri. Konkordat je takođe priznavao katoličkoj crkvi da osniva udruženja katoličke akcije kako bi unapređivala verski i moralni život pod rukovodstvom katoličke hijerarhije, što takođe nijednoj drugoj veroispovesti nije odobreno.

DALjE >