IZGLASAVANJE  KONKORDATA

I   POSLEDICE  TOG  ČINA

         Neka jeziva atmosfera okruživala je sve. Svi su očekivali najgore. Anksioznost je dostigla kulminaciju u svim slojevima društva, što je iznenadilo i same predstavnike vlasti, dr. Stojadinovića i Popa Korošca, ministra unutrašnjih dela. Bolest Patrijarha Varnave sa pogoršavala i davala je malo izgleda na srećan kraj, što je još više ustalasalo duhove. Stojadinović se pravdao da mu je borba nametnuta, i da nije više mogao nazad, što je možda i istina. I u takvoj atmosferi je počela 19.07.1937 g. plenarna sednica skupštine, koja je imala da reši da li će konkordat biti izglasan ili ne. Krvava litija istog dana je pokazala da od teške situacije uvek postoji još teža, jer je digla tenzije do neslućenih razmera.

       Ono što je još važnije, ona je pokazala odlučnost kao nikada do tada SPC da se bori svim sredstvima protiv ovog “ČUDOVIŠTA”, kako je konkordat nazivao Vladika Nikolaj. Naravno sredstvima koja su u skladu sa njenim jevanđeljskim duhom. Bez obzira na glasanje u skupštini koje je trebalo da se obavi, Stojadinović je morao da se zapita da li on uopšte može dobiti ovu bitku? Posle burne i na mahove zapaljive debate, u skupštini je 23.07.1937 g. završena rasprava i pristupilo se glasanju. Za konkordat je glasalo 167 a protiv 129 poslanika. Zakon je u skupštini prošao, ali je morao da se da na rešavanje u senat, i da ga ovaj potvrdi, što, ispostaviće se, nikada neće biti urađeno. U noći između 23. i 24. 07.1937 g. preminuo je Patrijarh Varnava, i ne saznavši da je projekat prošao u skupštini. Međutim, bez obzira na izglasavanje projekta u skupštini, Stojadinović je pod pritiskom morao da ga stavi u stanje mirovanja.

        Posle krvave litije, Sveti Arhijerejski sabor je odlučio da sve ministre i poslanike koji bi eventualno glasali za konkordat ekskomunicira, što je i učinjeno. Na zasedanju Svetog Arhijerejskog sabora 01.08.1937 g. predstavnik Svetog Sinoda  obavestio je najviši crkveni organ koji su ministri radili na sprovođenju konkordata i glasali za njega. U tom svojstvu zamenik Patrijarha Varnave, Mitropolit Dositej, odlučio je da se predsednik vlade, dr. Stojadinović, i osam ministara pravoslavne veroispovesti, predaju crkvenom sudu Arhiepiskopije Beogradsko-Karlovačke, s tim da im se do rešenja crkvenog suda uskraćuju sve crkvene počasti.

        Raspoloženje u unutrašnjosti nije bilo ništa manje napeto i neprijateljsko prema državi nego u prestonici. Dokaz za ovo je i delovanje vlasti unutar države, koja nije birala sredstva da uguši i prikrije nezadovoljstvo. Teror sprovođen prema pravoslavnom sveštenstvu i narodu, gušenje svake javne reči najbolje se vidi iz pisma Vladike Nikolaja upućenom popu Korošcu, ministru unutrašnjih dela, avgusta meseca 1937.g. gde on kaže:”…No ovaj strašni događaj u prestonici (misli na krvavu litiju od 19.07.1937 g.), u kojoj živi preko 200.000 pravoslavnih duša, predstavlja samo krvavi prolog daljih gonjenja crkve božije i njenih vernih. Prolivena je krv u Sarajevu i drugim mestima. Otpuštaju se iz službe naši činovnici koji se usude reći ma u četiri oka nešto protiv ove Velike Nepravde, koja je nazvata slatkim imenom “konkordat”. Zabranjuje se izgovor ove reči. Vi ste ovu reč stavili na indeks u Jugoslaviji. Rimska kurija stavlja knjige na indeks, Vi ste nadmašili Rimsku kuriju. Vi stavljate na indeks i reči! Ugušenjem slobode govora i pisanja Vi želite da ućutkate narod: no time se pokazujete slabiji psiholog od jednog seljačkog kneza srpskog koji je rekao, da je narod najopasniji kad ućuti.

        Sem svega navedenog sada vam mogu nabrojati i ove primere gonjenja crkve Božije u ovoj Žičkoj eparhiji, koji su se dogodili od smrti Blaženopočivšeg Patrijarha Varnave do danas. Sveštenik Velimir Slavković, starešina crkve u Brusu, kažnjen je od vaše policije deset dana zatvora samo zato što je istakao crn barjak na hramu i što je udario u klepalo. Ovaj sveštenik spada među najbolje sveštenike u tom kraju. Njegovo hapšenje ja moram smatrati svojim hapšenjem, jer ja sam bio naredbodavac a on izvršilac…

         …Zabranjeno je pravoslavnom narodu iz okoline Bajine Bašte da dođe u to mesto na svečanost osvećenja zvonare na Ilindan.

        Vaši organi cepaju posmrtne liste našeg Patrijarha, prilepljene na crkvenim vratima, kao što je bio slučaj u selu Rataju.

        Vaši organi naređuju da se i pre Četrdesetnice od smrti Patrijarha skidaju crni barjaci sa kuća i opštinskih sudnica u mestima gde živi čist pravoslavni narod. Čak i sami noću skidaju te barjake kao što je bio slučaj u selu Medveđi. Takav postupak duboko vređa i draži naš pravoslavni narod, koji se drži u žalosti četrdeset dana i za najobičnijim pokojnikom.

        U srezu Moravičkom vaši organi hapse narod neprestano samo zbog govora i razgovora o onoj zabranjenoj reči koju ste vi stavili na indeks…”.

        Vladika Nikolaj Velimirović je za vreme krize delovao u unutrašnjosti države, ali njegov glas se i te kako čuo i u prestonici. Dana 19.07.1937 g., on piše svim poslanicima da ne glasaju za konkordat. On je već tada proslavljeni bogoslovski pisac, čiji glas ima vanredni značaj u svim društvenim slojevima u državi. Među tadašnjim episkopima on je čovek koji je po vokaciji najviše istoričar, i najbolje poznaje istoriju srpskog naroda, naravno sa bogoslovskog aspekta. Možda je i zato najnepomirljiviji protivnik konkordata, shvatajući tragičnost njegovih posledica po SPC i narod, ali i državu. On sa krstom u ruci kreće po Srbiji i održava niz beseda, pre svega da bi narodu koji je zbunjen, i koji je ponekad u nedoumici, objasnio značenje konkordata i njegove štetne posledice. On ne uzbunjuje narod, niti ga draži da izazove kakav incident, nego upravo suprotno, na tim saborima on strpljivo objašnjava narodu njegovu istoriju, istoriju SPC, dovodeći je u vezu sa novonastalom krizom. Oružije koje on propoveda u borbi protiv državnog aparata su MOLITVA, KRST HRISTOV I JEVANĐELjE, čime upravo među najekstremnijima i sprečava incident.

      Ovakve propovedi nisu u saglasnosti sa željama mnogih opozicionih lidera, koji konkordat hoće da iskoriste u borbi protiv režima dr.Stojadinovića. Njegove propovedi održane u Gornjem Milanovcu 20.08.1937 g. i Valjevu 26.09.1036 g. potvrđuju gore navedeno. On je popularan u pravoslavnom narodu srpskom. Njegova reč se čuje u celoj državi. On neustrašivo  brani prava SPC bez ikakve bojazni za posledice koje može lično imati. Usled takve popularnosti i takvog značaja njegovog delovanja, ministar unutrašnjih dela dr. Anton Korošec, dostavlja žalbe Svetom arhijerejskom sinodu na njegove govore u južnoj Srbiji. On odgovara dr. Korošcu još jednim pismom u kom između ostalog kaže: ”… U položaju u kome se Vi danas nalazite, Vama stoje na raspoloženju sva materijalna i fizička sredstva u borbi protiv pravoslavnog sveštenstva u Jugoslaviji. Svim tim sredstvima obilno se služe Vaši policijski organi, a naročito kako mi izgleda, u eparhijama u kojima ja upravljam. Meni i mojim sveštenicima nije ostalo nijedno sredstvo za odbranu osim molitve i reči. Vi bi ste hteli da mi napustimo i to jedino, duhovno i moralno sredstvo! S kakvim pravom možete Vi to zahtevati od nas? Sa tim zahtevom ne stoji u skladu ni Božansko ni čovečansko pravo, pa čak ni staro neznabožačko  ” JUS  ROMANUM”. Izvolite skoncentrisatu svoju pažnju samo na jedan jedini srez … Pa kad to sve pažljivo ispitate, Vi ćete po duši i savesti priznati da su sve moje reči isuviše blage da ocrtaju one neskrupulozne i glomazne nepravde i nezakonisti, koje se događaju u Vašem području i koje se moraju formalno upisati u Vaš račun sve od 19. jula do danas…”.

        Vadika Nilolaj kao sredstvo za odbranu spominje molitvu i reč. SPC ne vodi borbu protiv režima (mada mnogi političari hoće da je iskoriste za to), nego samo protiv jednog projekta režima, koji duboko zaseca u korene duhovnog života pravoslavnog naroda. Pa ipak, SPC je optuživana od strane režima da se umešala u politiku. Da je prekoračila svoju misiju u narodu koja je čisto duhovna, tj. propovedanje reči Božije. U tim optužbama možda najčudnije objašnjenje za dalovanje SPC ima dr. Milan Stojadinović koji u svojim memoarima kaže: “… Dok je u pitanju političara stvar jasna, pošto se radi o borbi za vlast, slučaj Pravoslavne crkve je različit. Premda je i tu bilo ambicioznih arhijereja, crkva kao takva morala je imati i drugih pobuda.

        Pravi razlog SPC ne leži u nezadovoljstvu crkve mojom ličnošću ili mojom politikom, već položajem u koji je ta crkva dospela u novoj državi. Za razliku od predratne Srbije, u kojoj je skoro 100% stanovništva bilo pravoslavne vere, uticaj crkve je bio daleko veći nego u državi gde je pravoslavaca bilo svega 48%. Izgleda da se ona nije mogla pomiriti s tim da je došla u isti red sa ostalim priznatim veroispovestima…. Reklo bi se da je želela povraćaj na svoj raniji povlašćen položaj, kakav je zauzimala pokraj kralja Petra I. ili još bolji koji je zauzimala nekada u Crnoj Gori gde su verska i svetovna vlast bile usresređene u jednoj ličnosti, u nekoj vrsti Cezaro-Papizma u malome”.

        Sa stanovišta vlasti crkva se umešala bespravno u politiku, sa određenim pretenzijama da povrati svoj uticaj, koji je imala u nekadašnjoj srpskoj državi. Sudeći po memoarima u kojima je izložio svoj sud o tome, Stojadinović smatra da je konkordat bio baš ta zgodna prilika za crkvu da povrati bar malo svoju nekadašnju moć. Na optužbe da se crkva umešala u politiku odgovorili su svi arhijereji, objašnjavajući zbog čega je crkva izašla nepokolebljivo sa takvim stavom u pitanju konkordata. Ni Vladika Nikolaj nije ćutao. Kao što je već pomenuto, on je možda bio najglasniji i najsmeliji apologet stava crkve.

       Na optužbe da se crkva umešala u politiku on u jednom svom kratkom članku decidno odgovara: “ Nije istina da se crkva umešala u politiku”. On dalje u tom članku kaže: “… Od svršetka rata do danas, Pravoslavna crkva se nije umešala ni u jedno političko pitanje, međunarodnog i unutrašnjeg karaktera, nego se bavila svojim čisto Jevanđeljskim poslom. U pitanje konkordata pak crkva je ušla ne kao u neko čisto političko pitanje, nego kao u jedno mnogostrano pitanje koje zaseca u sve nerva našeg narodnog života, pa i u interese SPC.

       … Sadašnjim konkordatom učinjen je jedan džinovski korak u rušenju one ustavne ravnopravnosti u korist Rimske crkve a na štetu Pravoslavne crkve. Rimska crkva dobija takva prava u ovoj državi, kakva crkva Pravoslavna nije imala nikada ni kao državna crkva u Srbiji i Crnoj Gori.

        Neka svaki razuman i savestan čovek prosudi i kaže, da li je preko jedne takve strašne nepravde i nezakonitisti mogla SPC  preći ćutke…”.

        Vladika Nikolaj decidno kaže da se crkva nije umešala u politiku. Međutim, posle skidanja konkordata sa dnevnog reda na neodređeno vreme, on ne veruje mnogo režimu i traži ostavku dr.Stojadinovića. Tada bi se, po njegovom mišljenju, posle formiranja nove vlade stekli uslovi za izmirenje crkve i države. Šta je podstaklo Vladiku Nikolaja na tako radikalan stav, kojim je došao u sukob i sa arhijerejima SPC? Sumnja u iskrenost režima u trenutku kada je skinuo konkordat sa dnevnog reda, posvedočena je u mnogim listovima strane štampe, koji su na svoj način objašnjavali razloge zbog kojih je konkordat ostavljen za neka bolja vremena. On svoj sud o mogućnosti vraćanja konkordata na dnevni red iznosi u članku:” Narode razmisli dobro, da li je konkordat mrtav? Hoće li se povampiriti?”.

       Njegovo mišljenje, kao što je rečeno naišlo je na opoziciju u Sinodu, a takođe i kod novoizabranog Patrijarha dr.Gavrila Dožića, koji o svemu ovome u svojim memoarima kaže: ”…Ovo rezonovanje Episkopa dr.Nikolaja Velimirovića ni sa koje strane ne može da se brani, a najmanje sa hrišćanske i pravne, a pogotovu sa nacionalne. Ako bi srpska crkva primila i primenila ovo mišljenje, onda bismo mi sišli na politički teren, koji se ne bi mogao nikako dozvoliti, jer ne bi donosio nikakvu korist, ni SPC  ni državi, niti narodu kao celini…”.

       Posle jakog pritiska od strane arhijereja i samog dolaska novoizabranog Patrijarha Gavrila, Vladici Nikolaju u manastir Kalenić, Vladika Nikolaj se povinovao i prihvatio opšti stav crkve, da je crkva ostvarila ono za šta se borila. To je skidanje konkordata sa dnevnog reda i onemogućavanje ozakonjenja tog projekta.

ZAKLjUČAK

          Konkordat je uzrmao sve slojeve društva u državi. Režim je samouvereno ušao u bitku za njega, pa čak i onda kada se videla velika odlučnost SPC da se bori protiv njega. Vlast je potcenila vitalnost SPC, što će se pokazati kao kobna greška. Posle krvave litije u prestonici i kao nastavka toga masovnog izražavanja nezadovoljstva u svim delovima države gde živi pravoslavni živalj, sticao se utisak da je vlast sada pokušavala što časnije da se izvuče iz ove drame, shvatajući što je vreme više odmicalo da bitku dobiti ne može. Osim toga, mnoge političke grupacije su htele da iskoriste konkordat u borbi protiv režima dr. Stojadinovića, što je još više komplikovalo njegov položaj. SPC, koja je u početku bila pasivna, delimično zbog vere u kralja Aleksandra, za čijeg života je rađen nacrt projekta, a delimično zbog vere u političare koji su posle smrti kralja Aleksandra radili na konkordatu, sada kada se upoznala i izvršila analizu sklopljenog sporazuma, stala je nepokolebljibo i snažno protiv njega, što je iznenadilo i samu vlast.

       Možda je najdosledniji borac protiv konkordata bio Vladika Nikolaj Velimirović. Svojim delovanjem u unutrašnjosti Srbije on je digao narod, prvenstveno zbog toga da objasni značenje ovog sporazuma. Bez obzira na progone režima, on je ostao nepokolebljiv u odbrani Pravoslavne crkve  i svog pravoslavnog naroda. Možda progoni režima prema crkvi i narodu, kakvih nije bilo do tada u Kraljevini Jugoslaviji, u njemu stvaraju nepoverenje prema vodećim ljudima režima. Režim koji ovako progoni svoj narod ne može biti narodni. Možda je on imao taj stav, kada je istupio najradikalnije od svih arhijereja tražeći ostavku dr. Stojadinovića. Arhijereji na čelu sa Patrijarhom Gavrilom smatrali su da ovakav stav znači silazak crkve u politiku. Pitanje da li se nožem može razdvojiti političko od duhovnog delovanja. Veliko je pitanje ko je bio u pravu; Vladika Nikolaj ili svi ostali Episkopi (mišljenje autora je da je Vladika Nikolaj bio u pravu).

       Možda je Vladika Nikolaj u jeku borbe prešao nesvesno crtu do koje jedan crkveni čovek može da ide, a da se ne ogreši o jevanđeljsku misiju duhovnika, a možda ostali arhijereji nisu shvatili do kraja samu suštinu konkordata. Shodno tome, možda on i nije prešao tu crtu, a pitanje je i ko je taj koji je merodavan da odredi gde je ta crta. Posmatrajući sa više aspekata ovaj problem možemo doći do različitih zaključaka, ali osnovno je da je Vlsdiks Nikolaj dao, ako ne odlučujući, a ono sigurno veliki i nesumnjivi doprinos u borbi koju je vodila SPC protiv režima dr. Milana Stojadinovića oko ozakonjenja i usvojenja projekta konkordata.