| O Autoru  |  

U čitavoj Napoleonovoj epohi pohod na Rusiju predstavlja vrhunac njegove moći, ali i prelomni događaj koji je doveo do slamanja njegove hegemonije na evropskom kontinentu. Kulminaciona tačka tog pohoda bila je Moskva. Svoj ulazak u Moskvu u prvom trenutku Napoleon je smatrao kao krunu svih njegovih dotadašnjih kampanja, ali takođe i kao krunu i zaokruživanje svih njegovih napora tokom prethodne decenije da objedini Evropu kulturno i idejno pod gospodarstvom Francuske. Međutim, neće mu dugo trebati da shvati da će se sve desiti suprotno njegovim razmišljanjima. Pohod na Rusiju i sam ulazak u rusku prestonicu biće poduhvat koji Napoleon i Francuska neće moći ni kulturno ni ekonomski da izdrže. Armija koja je upala u Rusiju, posle prelaska iz ofanzive u defanzivu,  do izlaska iz Rusije prestaće da postoji, a Napoleonova imperija će se narednih godina urušiti kao kula od karata.

Bili bi nepravedni kada bi rekli da je rat protiv Rusije Napoleon smatrao za dečiju igru. Ne, Napoleon svo vreme pre rata i u toku priprema, shvata opasnost ovog poduhvata. Na to ga upozoravaju i njegovi najbliži saradnici. Po prvi put u toku njegove vlasti on ima ozbiljnu opoziciju za izvođenje nekog projekta. On sam nije siguran kao u prethodnim kampanjama. Ta nesigurnost ga sprečava da definiše rat u koji kreće. On je svestan da će se kampanja razlikovati od ostalih, ali da će toliko biti različita nije mogao ni da sanja. Njegova nesigurnost će se povećavati što dublje bude ulazio u Rusiju i uviđao sve više da nije on taj koji kontroliše i diktira tok vojnih operacija.

Medeni mesec Tilzita za Napoleona nije dugo trajao. Kratak period iluzija koji je zahvatio Francusku brzo je prošao. Francuzi su očekivali da posle višegodišnjeg rata nastaje period sigurnog i stabilnog mira što im ugovor u Tilzitu obezbeđuje. Da to Tilzit ne može da garantuje brzo će se uveriti. Sastanak imperatora u Erfurtu 1808 g. i njihov ponovni dogovor produžiće nadu samo za kratko. Period posle Erfurta sve više će produbljivati suprotnosti koje će na kraju dovesti do izbijanja najkrvavijeg rata u Napoleonovoj ratničkoj epopeji.

Suprotnosti je bilo više i one su se sve više zaoštravale. Jedna od njih je bila i Varšavsko vojvodstvo i problem njegove obnove.  Kada je ovo vojvodstvo bilo u pitanju Aleksandar je bio izuzetno osetljiv i sumnjao je da Napoleon želi da ga obnovi. Njegovo povećanje posle rata sa Austrijom 1809 g. primio je sa uznemirenjem. Sa druge strane, kada je u pitanju Poljska, Napoleon je vodio dvostruku politiku. On nije želeo da je obnovi (to mu nije padalo na pamet), ali je Poljacima davao nade u tom pravcu, tako da su oni mogli u izvesnim trenucima da se nadaju tome. On je čak u jednoj prilici, aprila 1811 g., izjavio u vezi s tim: ''Nimalo nisam sklon da postanem Don Kihot Poljske''. Zbog tog straha Aleksandar je predložio Kolenkuru da se potpiše konvencija o obavezi Francuske i Napoleona da se nikada neće obnoviti nezavisna Poljska. To je učinjeno 04.01.1810 g. Sporazum su potpisali Kolenkur i Rumjancev. Međutim, pogođen neuspehom pregovora sa Alesandrom o braku sa njegovom sestrom Anom Pavlovnom, Napoleon je odbio da potpiše konvenciju. Uneo je u nju nove predloge tako da su se pregovori nastavili u nedogled, a konvencija nikada nije potpisana.

Drugi veliki problem (verovatno najveći), koji je sve više zahlađivao odnose dva saveznika, svakako je  problem kontinentalne blokade i njenog sprovođenja. Aleksandar se nevoljno odlučio za kontinentalnu blokadu jer evropsko tržište nije moglo da nadoknadi dotadašnju trgovinu Rusije sa Britanijom. To je bio razlog zbog čega se Rusija često nije strogo držala blokade. Napoleon je imao pravo kada joj je to prigovarao, ali Rusija je samo postupala u skladu sa svojim interesima. Međutim, u drugu ruku Napoleon nije imao pravo na ove prigovore Rusiji pošto se često ni sama Francuska u izvesnim situacijama nije strogo držala blokade.

Savezništvo je naročito počelo da se ugrožava posle nastavka širenja Francuske u nemačkim oblastima. Od 1810 g. Napoleon počinje zaposedanje starih hanzeatskih gradova, Hamburga, Bremena i Libeka. Uz njih on je zaposeo sve teritorije između Holandije i Hamburga. Aleksandru je naročito teško palo oduzimanje poseda vojvodi Oldenburškom, za čijeg prestolonaslednika bila udata carska princeza Jekatarina Pavlovna. Aleksandar je protestvovao, ali Napoleon nije hteo ni da razmotri njegovu protesnu notu, što govori kolika je već bila dubina njihovih sukoba.

Napoleon počinje prvi put da misli o napadu na Rusiju početkom 1811 g., a možda i krajem 1810 g. Moskva je vrlo brzo bila informisana i saznala je za tu mogućnost već u februaru 1811 g. Po prvi put su Napoleonovi najbliži saradnici sumnjičavi što se tiče ishoda ove kampanje, dok su neki otvoreno protiv. Kolenkur, koji je opozvan iz Petrograda u leto 1811 g.,  najduže je i najupornije objašnjavao imperatoru besmislenost i ubistvenost mogućeg rata. Napoleonu mnogo toga i nije trebalo objašnjavati jer je mnogo čega i sam bio svestan, ali bez obzira na sve saveta on je počeo pripreme za rat protiv Rusije. Glavni vojni deo priprema počinje da se realizuje krajem 1811 g. i početkom 1812 g. kada on počinje da koncentriše velike vojne snage u Poljskoj, i time praktično počinje da stvara veliku armiju koja će izvršiti glavni napad na Rusiju. Što se tiče diplomatije Napoleon je takođe agilan. On je želeo da se obezbedi i sa severa i sa juga. Na jugu je želeo da aktivira Turke da energičnije vode operacije protiv ruske vojske, a na severu da Švedsku uvuče u rat na svojoj strani. Smatrao je  da će mu posao sa Švedskom biti olakšan pošto je na švedskom prestolu od 1810 g. sedeo njegov bivši maršal Bernadot.

Rusi nisu sedeli skrštenih ruku i diplomatske pripreme su vrlo dobro izveli. Kutuzov je 16.05.1812 g. potpisao mirovni ugovor sa Turskom i Napoleon je ostao bez saveznika na jugu. Što se tiče Bernadota, Napoleon se prevario - Bernadot je želeo da stekne naklonost ruskog cara. Ta želja je imala realne osnove, a dobila je i oblik savezništva kada mu je Aleksandar obećao Norvešku. Time je Napoleon ostao bez saveznika i na severu. Jedini diplomatski uspeh Napoleon je imao početkom 1812 g. kada je sklopio ugovore sa Austrijom i Pruskom. Po tim ugovorima prva se obavezala da će ga u pohodu pomoći sa 30.000 a druga sa 20.000 ljudi.

Napoleon je formirao armiju koju svet do tada nije video. Bilo je velikih kalkulacija o brojnosti te armije, ali možda su najpribližniji podaci koje je dao Tarle. Po Tarleu, centralna, velika armija je brojala 380.000 ljudi. Krilne armije ukupno 60-65.000, a ubrzo je uveden i korpus maršala Viktora sa 30.000 vojnika. U toku rata će biti prebačeno još, u julu 55.000 a kasnije još 70.000 vojnika. Znači Napoleon je počeo pohod sa oko 475.000 ljudi. Pored toga on će imati i 1.600 topova.

Napoleon je upao u rusku zemlju sa planom da odmah po upadu otpočne generalnu bitku, koju je očekivao da će mu Rusi omogućiti. Po dobijanju bitke diktirati uslove mira Aleksandru. On ne namerava da otkloni mogućnost za mir, šta više, on radi sve da se ta mogućnost ne ukloni i u tom duhu on ne proklamuje nezavisnost Poljske, mada ga Poljaci mole da ovaj rat s tim manifestom počne. On zna da bi to iziritiralo Aleksandra i zbog toga mu to ne pada na pamet. Ulogu prostranstva Rusije u narednom ratu on ne vidi. Zanimljivo je da i Rusi po njihovim planovima žele skoro sve isto kao Napoleon. Bitku što pre da bi se Napoleon sprečio da uđe dublje u zemlju i da se na početku kampanje izbaci sa teritorije Rusije. Rusi, što je karakteristično, slično kao Napoleon, nemaju dovoljno u vidu kakvu će ulogu odigrati prostranstva Rusije. Odugovlačenje sa primanjem generalne bitke i povlačenje u dubinu Rusije njima nije u planu tokom čitavog rata, a samo sticajem okolnosti do toga dolazi. Samo zbog primoranosti Rusi su sprovodili tu taktiku, ali je isto tako samo zbog primoranosti Napoleon sve dublje ulazio u nepoznatu i opustošenu zemlju, gonio u korak Ruse pokušavajući da ih primora na bitku.

Odlučujući događaji ovoga rata će se odigrati u centralnom delu ratišta, kuda je nastupala velika armija. Na jugu će Švarcenberg sa svojih 30.000 Austrijanaca uglavnom ostati neaktivan protiv Tormasovljevih 35.000 Rusa. Na severu prema Petrogradu značajnije operacije će se voditi samo u početku. Barklaj će pri povlačenju prema Vitepsku odvojiti 25.000 ljudi kao pojačanje Vintgenštajnu koji je štitio opasan put za Petrograd. Prema Vintgenštajnu je nastupao maršal Udino sa svojih 28.000 ljudi.Plan je bio da se Udino spoji sa Mekdonaldom i ugrozi Petrograd u kojem je već bilo zavladalo opšte uznemirenje. Operacije neće uspeti i Petrograd će ostati bezbedan praktično do kraja rata. Napoleon će za neuspešne operacije na severu doznati tek u Vitepsku što će ga i te kako naljutiti, jer su Rusi od tada bili oslobođeni bojazni za severni front i sam Petrograd. Zbog neagilnosti Švarcenberga i propalog pokušaja da se nešto uradi na frontu prema Petrogradu, ovi frontovi će ostati periferni u toku celog rata. Glavni i odlučujući događaji će se odigrati na centralnom frontu gde su bile i skoncentrisane glavne snage i jedne i druge armije. Napoleon je nastupao na čelu levog krila velike armije koje je brojalo oko 222.000 ljudi. U sastavu tog dela armije koji je lično predvodio Napoleon je bila garda, zatim između ostalih i korpusi već proslavljenih maršala Davua i Neja.

Ruska armija pod zapovedništvom Barklaja je napustila Vilnu i predala je bez borbe. Barklaj je odlučio da se odstupa ka utvrđenom logoru u mestašcetu Drisa na Dvini. Logor u Drisi je bio delo generala Fula, tvorca ''velikih'' strategijskih planova protiv Napoleona u bitkama kod Jene i Aueršteta. Plan Fulov je bio da se ruska vojska posle odstupanja iz Vilne zatvori u ovaj logor i tu pruži otpor. Kada su Barklaju po dolasku u Drisu saopštene ovakve namere on je bio najblaže rečeno preneražen. Logor je bio daleko najbolji položaj, ne da se Napoleonu pruži otpor, nego da se bez mnogo snage i naročitog umeća potpuno uništi ruska armija. Jedan general se čak izrazio da bi onoga ko je izgradio ovaj logor trebalo strpati ili u zatvor ili u ludnicu.

Pošto je pretila opasnost da se Barklajeva armija bez mnogo napora uništi u Drisi, u koju je stigla 10.07.1812 g., Barklaj je naredio 16.07. povlačenje i odstupanje u pravcu Vitepska. Prva veća stanica na ovom putu bila je varoš Polock. Ovde se desio značajan događaj koji su svi generali priželjkivali. Car je po njihovom nagovoru, a i po nagovorima celog dvora, a naročito njegove sestre, napustio armiju i otišao za Moskvu. Generali su ovo odavno iščekivali pošto se car mešao u vojna pitanja za koja nije bio kompetentan, da ne kažem da je bio retko netalentovan za vojnu strategiju. Odstupanje iz logora u Drisi prema Vitepsku je bio pokušaj Barklajev da se u Vitepsku njegova armija spoji sa armijom Bagrationa i da se tu da Napoleonu odlučujuća bitka. Do tog spajanja neće doći pošto je Bagration bio u vrlo nepovoljnom, gotovo bezizlaznom položaju.

Po Napoleonovoj naredbi u poteru za Bagrationom je krenuo maršal Davu sa 50.000 ljudi. Davu je preko Omšjana išao na Minsk zaobilazeći Bagrationa i presecajući mu odstupnicu. Vice-kralj Evgenije je išao prema Bagrationu sa 30.000 ljudi, dok je Žeromu Napoleon naredio da pođe za Novogrudok da bi ometao kretanje Bagrationa koji je 29.06. bio još uvek na Njemenu. Žerom je po Tarleu imao 16.000 ljudi dok Kamon kaže da je bilo više od 55.000, pa su tako po Kamonu ukupne snage koje su manevrisale protiv Bagrationa iznosile oko 110.000 vojnika. Ipak pokušaj uništenja Bagrationove armije nije uspeo. Dok je bio u Nesvišu on je saznao da je Davu ušao u Minsk 10.07. Istog dana Bagration je stigao u Sluck, a odatle je krenuo ka Bobrujsku. Tu je saznao da se Davu približava Mogiljovu, a već sledeći izveštaj od 19.07. je glasio da ga je zauzeo. On je protiv Davua uputio 15.000 ljudi na čelu sa Rajevskim. Rajevski je zametnuo bitku sa Francuzima između sela Daškovke i Saltanovke. Francuski gubitci su bili 3.500 a ruski 2.500 ljudi. Rajevski je morao da se povuče ali ova bitka je omogućila Bagrationu da mirno stigne 26.07. do Novog Bihova i da se tamo prebaci preko Dnjepra. Bez obzira što u celini manevar nije uspeo, on je ipak sprečio spajanje ruskih armija u Vitepsku.

Barklaj je nameravao da stigne u Vitepsk i predupredi Napoleona da zauzme ovu varoš. Stigao je u Vitepsk 23.07. Tu je odlučio da sačeka, nadajući se da će mu se Bagration pridružiti i da će konačno biti u stanju da daju bitku Napoleonovoj velikoj armiji koja je nadirala prema Vitepsku. Položaj kod Vitepska nije bio najbolji, i na to su Barklaju ukazivali mnogi generali. I on je bio sam svestan toga ali se nadao da će se spojiti sa Bagrationom pa onda odlučiti o eventualnoj bitci. Međutim, ujutro 27.07. stigao je izveštaj od Bagrationa da on nije uspeo da se probije preko Mogiljova i da je saznao da se Davu sprema za pokret na Smolensk. Načelnik štaba Jermolov ga je sada još više ubeđivao da bi bitka bila izgubljena zbog loših položaja na kojima je bila armija. Barklaja nije trebalo mnogo ubeđivati. On je zbog nedolaska Bagrationa i brojnosti armije s kojom se Napoleon približavao Vitepsku doneo krajnje nepopularnu (ali neizbežnu) odluku o povlačenju u pravcu Smolenska. Zbog ove odluke i dotadašnjeg povlačenja ruske armije Barklaj će biti primoran da trpi mnogo kritika, naročito od Bagrationa sa kojim je bio u lošim odnosima od početka kampanje.

Napoleonov položaj je postajao sve kritičniji. Posle povlačenja Rusa iz Vitepska on namerava da obustavi kampanju i obrazuje teritorije koje je zaposeo. Međutim posle nekoliko dana on menja svoju odluku i naređuje pokret prema Smolensku. Ovoga puta po prvi put generali se ne slažu sa njim. Svi su ubeđeni da ih čeka propast ako se bude nastavio prodor u centralnu Rusiju. Uz Napoleon je samo Mira, komandant konjice. Napoleon je takođe u nedoumici ali on više ne može da bira. Nazad ne može, a da ostane na teritoriji koju je zaposeo osudio bi vojsku na propast. Položaj Rusa je takođe bio izuzetno težak. Rusija se nalazila u jednom od najtežih trenutaka u istoriji. Ali u tom teškom trenutku nikada pod pitanje nije dovođena jedna stvar, a to je proterivanje Napoleona. Nesuglasica u vojsci je bilo. Na relaciji car Barklaj, a naročito na relaciji Barklaj Bagration, ali to sve nije uticalo na odlučnost Rusa da se Napoleon istera iz zemlje. Da bi se Napoleon isterao povlačenje ka Smolensku je bila neophodnost i Barklaj ga naređuje bez obzira što zna da će se napadi na njega posle ove odluke još više zaoštriti.

Napoleon je ušao u centralnu Rusiju i približavao se Smolensku sa oko 180.000 ljudi. Barklaj je mislio da se Napoleon približava Smolensku sa 220.000 v. a on je imao da mu suprotstavi svega 76.000, zbog toga što je Bagration morao da štiti put za Dorogobuž. Bagration je naredio korpusu Rajevskog koji je brojao 13.000 ljudi da iz Smolenska krenu u susret Francuzima. Njima je poverena zaštita Smolenska dok se glavnina vojske bude povlačila dalje prema istoku. Napad na Smolensk je započeo 16.08. a odstupnicu ruskoj vojsci je omogućio korpus Rajevskog, a kad je ovaj bio iscrpljen zamenio ga je korpus Dohturova. Napoleon je u početku napada mislio da prima generalnu bitku ali ubrzo će videti da to nije tako pošto je Barklaj naredio povlačenje ostacima korpusa Rajevskog i Dohturova.

Dalje >>