| O Autoru |  

Nepopularnost Barklaja sa ovim povlačenjem je dostigla kulminaciju. Car je sada i protiv svoje volje morao da imenuje za glavnokomandujućeg feldmaršala Kutuzova. Kutuzov nije nameravao da menja strategiju povlačenja. On je od ma koga tada u Rusiji imao jasniju predstavu o ulozi prostranstava Rusije i ruskog naroda u borbi protiv Francuza. I pored svega toga on je bio svestan da je bio postavljen za glavnokomandujućeg da bi dao bitku Francuzima i on će je dati iako u njoj neće očekivati odlučujuću prevagu ni za jednu ni za drugu stranu.

Napoleonu se problem daljih operacija u Smolensku opet postavljao u svoj svojoj težini. U jednom trenutku on odlučuje da obustavi pohod na šta ga sada moli i Mira. On je do tada obmanjivao svet i obaveštavao o velikim pobedama, ali je znao da nikakvog velikog boja nije bilo i da sebe nije mogao varati. Brzo je promenio odluku o obustavljanju operacija jer bi to bilo potpuno priznanje poraza. Sada odlučuje da nastupa prema Moskvi očekujući bitku za Moskvu koja će zadiviti svet i zaseniti sve dotadašnje njegove uspehe. Iz Smolenska je krenuo za Dorogobuž 24.08. a odatle nastavio prema Moskvi. U Gžatsk je stigao 01.09. i tu dao dva dana odmora. Čelo francuske armije je stiglo 05.09 pred Borodino. Sledeći dan su obe armije provele u pripremama za bitku. U zoru 07.09.1812.g. sve je bilo spremno i nestrpljivo se očekivao okršaj i na jednoj i na drugoj strani.

Snage sa kojima su dve armije raspolagale pred bitku bile su podjednake. Napoleon je raspolagao sa ukupno 219 bataljona i 278 eskadrona, tj. sa 126.000 ljudi. Uz to on ima i 587 topova. Rusi će ga dočekati potpuno spremni. Imaće na raspolaganju ukupno 108.000 ljudi i 640 topova. Uz to biće pojačani sa 10.000 pripadnika narodne milicije i 7.000 kozaka. Kao što se vidi, Napoleonova ogromna nadmoć u ljudstvu s početka rata istopila se u ubitačnom maršu do Moskve. U 5³⁰ časova Francuski pucanj iz topa označio je početak bitke. Rusi su odmah odgovorili na dejstvo francuske artiljerije. Na početku bitke zametnula se borba za rovove Bagrationa koji su se nalazili kod Semjonovske jaruge. Tu su napali Bagrationa Davu, Nej i Mira, a kasnije se priključio i Žino. Semjonovski rovovi su nekoliko puta padali iz ruke u ruku. Koliko je tu bila žestoka borba najbolje govori podatak da je Napoleon tu dovukao 400 topova a da su Rusi branili položaje sa 300. Posle smrtnog ranjavanja Bagrationa moral u ruskoj vojsci je oslabio, a Francuzi su posle ogorčenih borbi zavladali rovovima. Levo krilo Rusa je bilo slomljeno pa se Napoleon usmerio na centar gde je bila baterija Rajevskog. General Bohami je dva puta uzimao bateriju, ali ju je Rajevski dva puta vraćao. Sada je Napoleon naredio da se baterija mora osvojiti po svaku cenu. Počela je kanonada na ruski centar iz Semjonovskih šančeva koje su Francuzi zauzeli posle pogibije Bagrationa. Bateriju Rajevskog su za izvesno vreme spasili Platov i Uvarov. Oni su upali u Napoleonovu pozadinu  i napali pešadiju. Povukli su se uz gubitke ali taj smeli proboj je bio od izvanredne važnosti. Naime, on je u mnogome uticao na Napoleona da u odlučujućim trenucima zbog straha ne upotrebi staru gardu što bi možda dotuklo Ruse i odlučilo bitku. Posle odbijanja napada Platova i Uvarova došlo je do velikog juriša na bateriju Rajevskog. Francuzi su je osvojili uz ogromne obostrane gubitke i to je bio poslednji veliki čin najveće bitke Napoleonove ratničke epopeje. Gubitci su bili ogromni sa obe strane. Rusi su imali izbačenih iz stroja 58.000 ljudi, a Francuzi 50.000. Na novim položajima Rusi su dosta čvrsto stajali, a Francuzi se nisu usuđivali da krenu u novi napad ne bi li im zadali odlučujući udarac. Napoleon se nije usudio da na tolikoj udaljenosti od Pariza upotrebi svoje poslednje rezerve.

Posle Borodinske bitke pobednicima su se smatrali i jedni i drugi. Međutim sama bitka kao da ništa nije promenila što će ubrzo uvideti oba tabora. Dakle, dalje povlačenje Rusa je bilo neminovnost, a samim tim i predaja Moskve. Trebaće još vremena da se dogodi odlučujuća prekretnica, da Rusi pređu iz defanzive u ofanzivu. Kutuzov je to najbolje shvatao. Da bi donekle podelio odgovornost sa ostalim generalima, sazvao je zasedanje u Filama 13.09.1812 g. da se razmotri novonastala situacija. Većina generala je stajala na stanovištu da se Moskva brani. Kutuzov pak je smatrao da bi u slučaju odbrane Moskve Rusija ostala i bez Moskve i bez vojske što bi bilo katastrofalno. U tom duhu on donosi odluku o povlačenju i predaji Moskve Napoleonu. Ova odluka će izazvati najveći bes protiv njega od strane generala, a pogotovu od strane cara. Ti svi pritisci neće biti dovoljni da pokolebaju Kutuzova i on će svoju odluku sprovesti. Ujutro 14.09. je počelo povlačenje ruske vojske iz Moskve. Za vojskom su se povlačile mase naroda koji nije hteo da dočeka Francuze u prestonici. Ruska vojska je krenula u Razanj, a zatim je skrenula prema Tarutinu na jug da bi došla u bolju vezu sa Tormasovim i Čičagovim gde će se lakše snabdevati i popunjavati, a takođe i ugrožavati Napoleonove komunikacije.

Istog dana uveče Napoleonova vojska je počela da ulazi u rusku prestonicu. Cilj dugoga marša kao da je bio ispunjen. Po očekivanju Napoleona i njegovih vojnika u Moskvi je trebalo da ih čekaju odmor, namirnica u izobilju i mirovne ponude ruskog cara. Ništa od ovoga se neće dogoditi. Moskva je zatečena pusta. Ubrzo posle ulaska Francuza u Moskvi će početi da besne požari koji će uništiti tri četvrtine grada. Ono malo namirnica što je bilo neće se iskoristiti kako zbog požara, tako zbog pijanstva i nediscipline koja je zavladala u francuskoj vojsci. Moglo bi se reći da su u Moskvu ušli vojnici, a iz nje izašli maroderi. Vojska je naočigled Napoleona iz dana u dan propadala, a da nije mogao ništa da preduzme. On se još uvek nadao da će stići mirovne ponude od cara ili Kutuzova ali oni se nisu oglašavali. Pošto vreme ne radi za Napoleona on se odlučuje za očajnički potez. Sada on šalje mirotvorce sa ponudom za mir. Prvo Aleksandru, a kasnije Kutuzovu. Na njegove predloge Aleksandar i Kutuzov ostaju nemi. Njegova poslednja šansa za mir bila je Vilna, možda on to tek sada nejasno shvata. Propadanje vojske se nastavlja, ono namirnica što je bilo u gradu brzo je potrošeno ili je nestalo u požaru. Napoleon se nalazi u sve kritičnijoj situaciji i u velikoj dilemi -  šta dalje činiti? Kako postupiti da se stanje poboljša i da li je to uopšte moguće?

Za to vreme Kutuzov svoju armiju koja je raspoređena oko Tarutina popunjava i ojačava. Bez obzira na pritisak cara i dvora on ne preduzima nikakve ofanzivne operacije, smatrajući da je francuska armija osuđena na propast. On jedini tvrdi da je Borodin pobeda, a ne poraz Rusa. Svestan je da vreme radi za njega. Strpljivost njegova će ubrzo pokazati rezultate. On je naredio 18.10. i protiv svoje volje, zbog velikog pritiska, napad na Miraove položaje na Černišni, koji su bili francuska prethodnica. General Baghovut napao mu je levo krilo a Orlov-Denisov desno. Glavno rukovodstvo u operaciji preuzeo je Beningsen. Mira je morao da odstupi, ali to je bilo u redu zbog toga što Kutuzov nije odobravao dalje akcije. On je čak naredio vojsci da se vrati na ranije položaje u Tarutinu. Ovde je Kutuzov još jednom pokazao da bez obzira na pritiske neće odustati od svoje taktike. Namera mu je da se Napoleon pobedi i istera iz zemlje bez velikih bitaka koje bi iziskivale velike žrtve, nego u tzv. malom ratu koji će biti dovoljan da Napoleon napusti Moskvu i da se istera iz zemlje.

Tarutinska bitka bila je alarm za Napoleona. Dalje ostajanje u Moskvi za njega je postalo nemoguće. Vojsci,  kojoj je i onako opala borbena spremnost, pretilo je potpuno uništenje. Napoleon nije više imao šta da čeka i naredio je 19.10.1812 g. pokret prema Tarutinu. On je forsirao put preko Kaluge da se ne bi reklo da je zbog neuspeha napustio Moskvu. U Moskvi je ostavio 10.000 ljudi pod komandom Mortjea, a on se kretao prema Tarutinu sa glavninom koja je brojala oko 105.000 ljudi. Ali kakva je to sada vojska? Da li je to ona vojska koja je počela rat? Ne, to nije ta vojska, a ni sam Napoleon nije onaj sa početka rata. Bez obzira na pretnje njegove pri izlasku iz Moskve da će nastradati svi koji mu stanu na put, brzo će se uveriti u nerealnost ovih reči i nemoć kako njegovih vojnika tako i njega samog.

Francuska vojska je kao beskrajna kolona napuštala Moskvu sa napljačkanim stvarima, koje su im samo otežavale kretanje. Pre povlačenja zapaljeno je ono malo kuća što je ostalo čitavo tako da se plamen video na šest milja od grada. Kutuzovu je 22.10. u Tarutino stigla vest da se Napoleon kreće u pravcu Malojaroslaveca. On i dalje ne odustaje od svoje taktike povlačenja, međutim Kalugu nije pomišljao da preda. Sada on naređuje Dohturovu pokret prema selu Fominskom i napad na francuski odred koji je po ruskim izviđačima brojao 10.000 ljudi. Izviđači su pogrešili, kod Fominskog je bila gotovo sva Napoleonova armija. Sem toga Francuzi su zauzeli Borovsk, varoš koja je bila južnije od Fominskog i tačno na putu za Kalugu. Znači sada je trebalo promeniti kurs, skrenuti na jug i poći prema Malojaroslavecu koji se nalazio između Borovska i Kaluge. Kod Malojaroslaveca se razvila bitka između Dohturova i Francuza. Dohturovu u dva sata stiže u pomoć Rajevski, a u četiri sata Kutuzov sa glavninom vojske. Kutuzov je obišao varoš i zauzeo položaj na putu iz Malojaroslaveca za Kalugu. Varoš je padala osam puta iz ruke u ruku da bi Francuzi uveče u poslednjem jurišu ovladali njom. Rusi su očekivali sutradan novi Borodino pošto su znali da se u gradu nalazi sva francuska vojska, ali je ujutro iznenada stigla naredba Kutuzova za povlačenje sa položaja kod Malojaroslaveca. Nikakve kritike i pritisci nisu mogli pokolebati Kutuzova da napusti svoju strategiju. Odstupajući on je ipak presekao Napoleonu put za Kalugu. Tu je stao. Napoleon je znao, ako hoće u Kalugu potrebna je nova bitka, a on teško može da je dobije. Doduše i odustajanje od bitke Napoleonu nije nikakva spasavajuća varijanta. Pitanje da li je u Napoleonovom položaju postojalo ma kakvo spasavajuće rešenje? To su pitanja, a stvarnost je Napoleonova odluka da ne primi bitku i da se vrati na stari kaluški put. Ovo je bila prekretnica u celoj kampanji. Napoleon je prešao iz ofanzive u defanzivu, iz položaja gonioca u položaj gonjenog. U tom položaju će ostati do kraja rata, do potpunog uništenja njegove armije.

Napoleon se povlačio od Malojaroslaveca prema Borovsku Vereji i Možajsku. Francuzi su pri povlačenju otimali od stanovništva sve što bi im moglo biti od koristi, a za sobom su ostavljali popaljena sela. U Gžatsku je bio 30.10., u Vjazmi 01.11., u Semlevi 02.11., u Slavkovu 03.11., u Dorogobužu 05.11., u Mihajlovu 07.11. da bi 08.11. ušao u Smolensk. Od namirnica koje je očekivao u Smolensku nije bilo ništa, pošto je grad zatečen sav popaljen. Ono malo namirnica što je i zatečeno, prava vojska bi i mogla na neki kraći period da raspodeli, ali Napoleonova vojska već odavno nije ni podsećala na pravu. Osim toga, moralo se računati sa Rusima koji su sada bili za petama Francuzima i nisu im davali predaha. Sve ovo je potpuno uništilo ono malo morala koji je još postojao u Napoleonovoj vojsci, tako da će se povlačenje, koje je do Smolenska bilo koliko toliko u nekom redu, nakon Smolenska pretvoriti u bekstvo.

Posle nekoliko dana zadržavanja u Smolensku Napoleon 14.11. kreće u pravcu Krasnog. Poslednji je iz Smolenska izašao Nej a za njim su išli Rusi. Napoleon je stigao u Krasni sledećeg dana. Temperatura je u međuvremenu pala na -25 °C. Putevi su bili zaleđeni tako da su dodatno otežavali kretanje sada već ostataka nekadašnje velike armije. Velika zima i glad dodatno su kosili i proređivali francuske redove. Napoleon je u Krasnom saznao da mu se na boku nalazi Kutuzov sa svom svojom armijom. Ežen se kod Merlina probio uz velike gubitke kroz Miloradovičeve trupe i pridružio Napoleonu. Sledećeg dana to je učinio i Davu, sada se čekao Nej. Napoleon je nameravao da ovde napadne Kutuzova, ali kada je saznao da mu armija Čičagova ugrožava odstupnicu nastavio je povlačenje sa gardom i Eženom, dok je Davua ostavio da sačeka Neja. Davu je sledećeg dana takođe izašao iz Krasnog pošto se Nej nije pojavljivao. Napoleon je 19.11. stigao u Oršu gde je francuska prethodnica stigla dan ranije. U Orši mu se konačno priključio i Nej koji se veštim manevrisanjem i uz ogromne gubitke iščupao iz ruskog obruča. Iz Orše Napoleon je krenuo prema varoši Borisov koja se nalazila na levoj obali Berezine. Tu je nameravao da pređe na desnu obalu preko mosta koji je ostao čitav. U tim trenucima po brojnosti armije, a ona je iznosila oko 30.000 ljudi borbeno spremnih i oko 50.000 potpuno nespremnih za bilo kakvu borbu, možemo zaključiti u kakvom bednom stanju su se nalazili ostatci nekada velike armije.

Berezina je postala ubrzo posle Francusko-Ruskog rata najčešća tema istoričara. Da li je Napoleon mogao tu da se opkoli i zarobi, ili je njegov genije omogućio povlačenje i spas od sigurnog zarobljavanja. Šta se ustvari desilo? Napoleon je krenuo iz Orše 20.11. a 23.11. je saznao kod Toličina da je Čičagov zauzeo Borisiv, mesto gde se nalazio jedini upotrebljivi most za prelaz reke. Oko 40.000 Rusa preprečilo je Napoleonu odstupnicu, a Vitgenštajn se sa 35.000 ljudi nalazio na četiri dana marša od reke. Kutuzov mu je bio za petama. Napoleon je praktično bio skoro opkoljen. Situaciju je još više otežavalo vreme. Temperatura je porasla pa se nije moglo računati na zaleđenu reku. Udino je 23.11. uspeo da preotme Borisov, ali nije mogao da spreči Ruse da unište most i da se na desnoj obali postave za odbranu. Demonstracija Udinova kod Borisova i južnije navela je Čičagova da krene nizvodno i da ostavi kod Borisova jednu diviziju. Za to vreme francuska glavnina se kretala uzvodno ka Studenki (nalazi se oko 16 km od Borisova). Između Studenke i Brilija podignuta su dva pionirska mosta dužine oko sto metara. Tokom 26. 27. i  28.11. francuska glavnina se prebacila na desnu obalu. Čičagov i Vitgenštajn su 28.11. izvršili zajednički napad na mostove. Prvog je odbio Udino kod Stahova, a drugog Viktor kod Studenke. Napoleon je uspeo da umakne za šta su optuživani sva trojica ruskih vojskovođa.

Povlačenje francuske vojske ušlo je u završnu fazu. O nekakvoj vojsci se više i nije moglo govoriti. To su sada bili ljudi koji su više podsećali na leševe. Sve strahote preživljene od Smolenska do Berezine bledele su pred strahotama što će ih ti ljudi doživeti od Berezine do Kovna i Njemena. Ali mali broj će doživeti rusku granicu. Posle ulaska u Vilnu i brzog njenog napuštanja zbog Rusa koji su se približavali ostatci Napoleonove armije su krenuli ka Kovnu i Njemenu. Napoleon je napustio armiju 06.12. i predao komandu Mirau. No to više nije bilo bitno. Kada je Nej 14.12.1812 g. poslednji prešao Njemen armija praktično više nije postojala.

     ZAKLJUČAK

Rat protiv Rusije je bio različit od svih ratova koje je vodio Napoleon tokom svoje vladavine. Toliko požrtvovanje naroda, i njegova spremnost na sve da bi se zavojevač isterao iz zemlje za Napoleona su nepoznati. On je odao priznanje ruskoj vojsci da se najbolje tuče posle ratova 1807 g., ali sada je morao to priznanje još više da oda ruskom narodu. Moć trpljenja Rusa je bio odlučujući faktor u Napoleonovsko-Ruskom ratu. Možda bi general Bonaparta pred planiranje rata to uzeo u obzir, ali Imperator Napoleon nije bio sposoban za to. U ovom ratu još jednom se pokazala razlika mentaliteta zapada i istoka. Ideje francuske revolucije nisu našle plodno tle u Rusiji. Zbog toga se Napoleon u Rusiji nikada ne doživljava kao nekakav osloboditelj. On je za Ruse od početka (još kao general Bonaparta) antihrist. Čovek sa kojim ne treba biti u savezništvu iz čisto moralnih razloga. Moralni razlog ne pristajanja na savezništvo sa Napoleonom u Evropi ne postoji. Iz ovih razloga ruski car trpi velike kritike i pritisak posle sporazuma u Tilzitu. Ali iz istih razloga je ceo narod uz njega kada Napoleon počinje rat protiv Rusije.

Naravno to nije jedini razlog tolikom otporu Rusa Napoleonovoj agresiji. Napoleon je u rusku zemlju po rečima Kutuzova upao kao DŽingis-kan. Nikakva ideologija nije više mogla da opravda agresiju i pustošenje Rusije. Što su Francuzi dublje ulazili u Rusiju, rasla je žilavost, moral i odlučnost Rusa da se zavojevač istera iz Rusije. Za cenu niko nije pitao. Svi su bili spremni da podnesu sve. Nesuglasice oko toga nisu postojale, sve slojeve ruskog društva u ovoj ideji je ujedinio Napoleon. Razmimoilaženja u vrhu ruskog društva su postojala kada je u pitanju način na koji će se to izvesti.

Kada je Napoleonova armija počela povlačenje, koje se ubrzo pretvorilo u bekstvo, u Petrogradu su pravljeni planovi da se Napoleon zarobi, a Evropa spase od novih mogućih ratova koje će on pokrenuti po povratku u Francusku. Za to je po mišljenju tvoraca ovih planova najpogodnija prilika bio prelaz Francuza preko reke Berezine. Kutuzov, koji je najbolje znao stanje ruske vojske i patnje koje je ona preživela tokom gonjenja Francuza bio je odlučno protiv ovakvih akcija. Strahovit pritisak cara i svog vrha ruskog društva neće ga pokolebati da sprovede svoju strategiju,  koja se u osnovi zasnivala na proterivanju Francuza iz Rusije uz što je moguće manje žrtava.