ZAMIŠLJENI  INTERVJU  SA  VLADIKOM  NIKOLAJEM  VELIMIROVIĆEM  ( 1 )

| O autoru |

Tema: Srpska istorija do Kosova

           Poštovani i dragi Vladiko, u ovim po ko zna koji put teškim vremenima, a možda i najtežim u za srpski narod u njegovoj mučeničkoj istoriji, mi, današnji Srbi, našli smo se u lavirintu mogućih rešenja i puteva, ponuđenih od strane najumnijih glava koje u ovim burnim vremenima posedujemo. Da bi protumačili ulogu i zadatak srpskog naroda, naše vodeće glave su se vratile u prošlost, i to s pravom, da bi se ustanovila dijagnoza naše bolesti i posrnuća, a shodno tome i uspostavila a potom i primenila odgovarajuća terapija. Ali, godine sistematskog obezduhovljavanja našeg naroda, možemo slobodno reći duhovnog genocida (koji je možda gori od fizičkog), ostavile su duboku provaliju u dušama intelektualaca, ne manju nego u duši naroda. Tako obezduhovljeni i osakaćeni, počeli smo da radimo posao za koji nismo bili spremni ni umno a pogotovu duhovno. Ređale su se definicija za definicijom, razni projekti, svako je definisao Srpstvo i ulogu Srba po svom kriterijumu bez ikakve zvezde vodilje na tom mukotrpnom putu, često se uzdajući samo u svoju pamet i ne osećajući da je ta zvezda potrebna. Što smo se više analizirali, sve smo se manje poznavali i došli smo dokle smo došli. Sva su usta zamuknula i počeli smo da se pitamo da li nam iko može objasniti ko smo, šta smo i zašto ovoliko patimo? Zašto stvorismo ovoliko neprijatelja, ili ih ne stvorismo no su nam oni neprijatelji po nekoj nuždi? Da li slepoj ili možda razumnoj i smišljenoj nuždi, to i nije toliko bitno koliko je bitno da se razjasni takva netrpeljivost sveta prema nama. Prevashodno zbog niza ovakvih neobjašnjivih zagonetki, sa strahom bih se obratio vama u ovom zamišljenom intervjuu, da nam razjasnite zagonetke, rasterate mrak sa očiju i duša naših i ulijete veru i nadu, bez kojih bojim možemo da se približimo katastrofi većoj no i jedna ranije što je bila. Vaša VERA je bio Bogočovek HRISTOS, Vaša NADA je bio Bogočovek HRISTOS  i Vaša LJUBAV je bio Bogočovek HRISTOS. Zbog svega toga mislim da ćete biti brzi na pomoći, i ne samo to, nego i radosni da kroz svoje knjige date odgovor na bezbrojna goruća pitanja koja muče naše duše. Ovaj intervju je, poštovani i svevečni Vladiko, zamišljen kao osvetljavanje puta kojim je hodio srpski narod kroz svoju istoriju, ali i da pokušamo dobiti odgovore na pitanja ko smo, zašto nam je ovako kako nam je i šta nam valja činiti da se vratimo putevima naših predaka, kojima ste vi išli ne popuštajući ni milimetar stihijama ovog sveta.

          Moje prvo pitanje bi se odnosilo na sam početak naše malo poznate istorije... Istorije skoro svih modernih naroda praktično postaju jasnije tek od njihovog pokrštavanja i primanja Hrišćanstva, pa me interesuje kako su naši preci primili Hrišćanstvo? Da li je ono našim precima pokazalo put i smer kojim bi trebalo da idu?

 Ogovor: 

          Istorijski put srpskoga naroda do primanja vere Hristove bio je put neodređen, krivudav, često spiralan, uvek neosvetljen svetlošću smisla i cilja. S počinjanjem primanja Hrišćanstva počinje i taj put ispravljati se od krivina i pružati u jednu pravu liniju. Kada se zna ALFA i OMEGA, to jest dve tačke, tačka početka i tačka kraja, onda je lako povući pravu liniju među tim datim tačkama, kao što smo kao deca učili u geometriji i osvedočili se iskustvom. Ja sam početak i kraj objavio je svetu Hristos.

          Čuli su Srbi za ovu objavu, ali su oklevali da joj sleduju, Srbima trebahu vekovi da svi prihvate radosnu vest nove vere, a Rusima samo jedan dan. Jer su se Srbi krštavali po svojoj slobodnoj volji, a Rusi po zapovesti, po ukazu knjaza. Ta razlika ostala je karakteristična za ova dva naroda u mnogim pravcima do današnjeg dana. Stara paganska vera držala se silom navike, silom straha i silom vlasti. Nova vera pozivala je da je prime oni koji hoće. Hristos spasitelj sveta poziva vas s ljubavlju da pođete za Njim, ako hoćete, propovedali su sveštenici nove vere. Oni su kupili dobrovoljce, nisu pretili ni prisiljavali. Car Hristos kupi i prima pod svoj krstati barjak samo dobrovoljce. To je moglo veoma goditi Srbima na Balkanu jer su i predstavljali jedan narod odvažnih dobrovoljaca, koji se odelio od Skita i Sarmata i dobrovoljno krenuo avanturistički da traži sebi novi stan pod Božijim nebom.

 Pitanje:

          Kako je nova vera delovala na Srbe, na srpsku dušu? Da li je ona menjala Srbe?

 Ogovor: 

          Kao kiša na suhu zemlju tako je dejstvovala vera Hristova na srpsku dušu. Omladina, koja je tu veru dobrovoljno primala, osetila se i mnogo mlađom i mnogo starijom nego što je bila, mlađom zbog snage, a starijom zbog mudrosti koju joj je dala ta nova vera, odnosno sam Hristos. Omladini su sledovali neki stariji srodnici, oprezno ali ipak dobrovoljno, a množini krštenih najzad sledovali su i sami knezovi narodni. Odmah na početku javili su se i strogi pešternici koji su zadivljavali i privlačili Hristu neznabožnu, ili bolje reći mnogobožnu braću svoju.

 Pitanje: 

          Kao što vidim iz Vaših odgovora, Srbima je trebalo vremena da prime Hrišćanstvo zbog same njegove suštine koja se zasnivala na njegovoj dobrovoljnosti. Takođe kažete da se kod Srba za razliku od Rusa ona postepeno usvajala, što istorija kao nauka potvrđuje. Mene sada interesuje kada su Srbi konačno, ako se to uopšte može precizno datirati, usvojili Hrišćanstvo i masovno se odazvali Hristovom putu, i kada istorijska sudbina srpskoga naroda postaje određenija i jasnija?

 Ogovor: 

          Istorijska sudba srpskog naroda jasna je tek od Nemanje na ovamo, a to znači samo jedna jedina desetina srpske istorije poznata nam je, a devet desetina nepoznato. To jest, srpska istorija ocrtava se pred nama jasno tek za poslednjih 800 godina. Župansko vreme do Nemanje predstavlja jedan prelaz kao iz starog zaveta u novi. Poslednjih 800 godina predstavlja za Srbe jednu besprimernu epopeju kristalizacije ličnog i nacionalnog karaktera. Epopeju truda, borbe, stradanja i slave. Sve u znaku krsta i slobode. Veliki paćenik je bio Nemanja, začetnik i početnik osmostoletne istorije srpske. Ako jedan čovek nije paćenik on je avanturist i sličan Bonaparti. Nemanja je bio trostruki paćenik. Za Hrista Boga, za narod i za svoju dušu. I pre Nemanje bilo je srpskih župana i svetitelja paćenika. Bio je i Časlav i Vojislav Bodin, a naročito Sveti Jovan Vladimir, svi paćenici za narod, bio je i Sveti Prohor i Sveti Jovan Osogovski i Jovan Rilski, paćenici za svoju dušu. Isto tako i Sveta Petka Srpska, i ko zna koliko njih uz ove paćenike. Ali Nemanja je sve njih ujedinio u sebi. On je bio trostruki paćenik i uistinu veliki paćenik. Ali zato i veliki pobednik i besmrtnik.

 Pitanje:

           Ako dobro primećujem, ovde, na ovom raskršću naše istorije, što ga čini Stefan Nemanja, dotičemo se toliko omiljene teme Fjodora Dostojevskog, odnosa Crkve i Države, pa me interesuje kakvu je državu hteo da stvori Stefan Nemanja?

 Ogovor: 

          Sve borbe Nemanjine i svi ciljevi njegovi bili su upućeni na to, da ujedini srpski narod i stvori jednu srpsku državu. Ali ne onako laičku, kako to moderni istoričari tumače, tj. ne jedan laički narod i ne jednu laičku državu, nego narod Hristoljubivi, koji će Hristu služiti, i državu Svetu, koja će opet Hristu služiti. Sve da služi Hristu onako kako je i on služio do svog poslednjeg izdisaja na asuri u Hilandaru. Njegov nacionalizam je Hrišćanski-Pravoslavni nacionalizam, i njegova država je teodulska država. U opštim linijama Nemanja je vodio svoj narod nasuprot dve jake sile - Panjelinizmu Carigradskom i Panteokratiji Rimskoj.

 Pitanje:

           Oprostićete mi na mom neznanju i čuđenju, ali ako sam Vas razumeo, Nemanja je hteo da stvori simfoniju crkve i države, tj. da i jedna i druga bude na istom poslu, odnosno u službi Hristu. To sa današnjeg aspekta, nama, savremenim Srbima, čini se neverovatno, skoro kao bajka. Sada se neminovno nameće pitanje o najvećem Srbinu, sinu Nemanje (Svetog Simeona) Svetom Savi, koga, istina, današnji Srbi i slave kao najvećeg, ali mnogi ne znaju zašto je upravo on najveći Srbin. Želeo bih da nastavite izlaganje u duhu prethodnog, s tim da nam pobliže objasnite kako je izgledala ta saradnja crkve i države, kako su je sprovodili, možemo slobodno reći, osnivači naše nacije, svetitelji Simeon i njegov sin Sava?

 Ogovor: 

          Tamo gde je osamdesetogodišnji starac Nemanja stao, tu je mladi monah Sava nastavio, dosledno i inteligentno do genijalnosti. Sav pozitivan, praktičan i konstruktivan do srži u kostima, kako samo može biti jedan duhovan čovek, jedan jevanđeljski domaćin, Sava je smislio kako da pobedi zlo dobrim. Kako dakle, da pobedi panjelinsku težnju? Pomoću samostalne narodne crkve. On je to ostvario. Stuknuo je zauvek panjelinski šovinizam, stvaranjem Srpske samostalne crkve, nezavisne od Carigrada (naravno ne odvajajući se od dogmi istočno-pravoslavne crkve). A kako da pobedi internacionalnu Papsku teokratiju u Rimu? Stvaranjem teodulije-službe Bogu-usredsređene u ličnosti vladara.

 Pitanje: 

          Često se spominju izrazi teokratija i teodulija. Šta oni označavaju i kakva je razlika između njih?

 Ogovor: 

          Kao između nametnutog gospodara i dragovoljnog sluge. Teokratija može biti dvojaka: klerikalna (sveštenička) i svetovnjačka. Klerikalna teokratija jedino je i poznata, i strašno omrznuta u Evropi, a svetovnjačka teokratija poznata je u muslimanskom svetu, u kome su kalif, ili šeik, ili šah, nosioci božanske vlasti.

          Teodulija je glavna karakteristika svih srpskih vladara loze Nemanjića. “Rab Hrista Boga” tako su sebe svi nazivali, počev od Stefana Prvovenčanog do cara Uroša. Tako ih je sve Sava uputio, Nemanja svima primer dao, a Duh Božiji na tom putu ukrepio.

 Pitanje: 

          Zamolio bih Vas da napravite digresiju i nastavite priču o radu Svetog Save.

 Ogovor: 

          Sveti Sava je tako ustanovio i utvrdio da Arhiepiskop Srpski bude prvi sluga Hristov u činu duhovnom, a kralj srpski prvi sluga Hristov u činu građanskom. A kad je Arhiepiskop sluga Hristov, to su sluge i svi sveštenici, i kad je kralj sluga Hristov, onda su sluge Hristove i svi činovnici, vojni i građanski. Cela jerarhija duhovna treba da služi Hristu, i cela jerarhija vojna i civilna treba takođe da služi Hristu. Dakle, ne samo crkva ima da stoji u službi Hristu nego i država, i to država ni malo manje nego crkva, i kralj ni malo manje nego Arhiepiskop. Teodulija je put i svrha Crkve i Države podjednako.  

DALjE >