Pitanje:                                                                                                                   

          Koliko mogu da uočim, po Vašim rečima, uloga državnih organa vlasti tj. države nije ništa manja od uloge crkvene jerarhije. To je u odnosu kao telo i duša u čoveka. Vi kažete da je Sveti Sava ustrojio srpski narodni organizam tako da i crkva i država zajednički rade u službi Bogu i to je jasno. Međutim, taj odgovor je malo uopšten i čini mi se da Sveti Sava nije ni hteo da ga precizira, ili, tačnije rečeno, da ulazi u neke manje detalje i aktivnosti koje su neminovne za ostvarenje tog projekta. U njegovom učenju najviše ima priče o pravoslavlju i o pravoslavnoj veri. Zašto, poštovani Vladiko, duhovni roditelj naše nacije najviši značaj daje veri? 

Odgovor: 

          Zašto mudri Sava nije tada govorio kako treba urediti lični dom, i kraljevski dvor, i organizovati državu i spremiti vojsku, i rasporediti poslove i dužnosti? Zašto ne to, nego samo o veri pa o veri? Zato što je vera istina, a istina je svetlost, a bez svetlosti niti se vidi put ni meta, niti se raspoznaje brat od nebrata, niti se zna dokle se došlo i kuda se ide, niti zašto se živi, zašto se mre i kome se služi, niti ko će i čime će nam se platiti naša služba. Istina je prvo, glavno i osnovno, sve drugo samo sobom dolazi. A istina-to je Hristovo Evangelije, to je vera u Hrista. Po reči samog Hrista: “ja sam svetlost svetu, ko ide za mnom neće hodati po tami”. Savi Nemanjinom, podvižniku i monahu Svetogorskom, bilo je najviše stalo do toga da otvori oči svome narodu, te da vidi stvarnost onoga sveta, duhovnoga i besmrtnoga, prema kome se mora orijentisati u svim rabotama ovaj svet telesni, prolazni i smrtni. Onaj svet, to je carstvo nebesno, kome se on privezao u svojoj sedamnaestoj godini i za koji se on još toliko godina trudio da ga upozna do savršene nesumnjivosti i povesnosti. Tome carstvu nebesnom on je posle kao crkveni starešina i kao žarki rodoljub hteo privoleti i privesti ceo svoj narod. Jer to je osnovno i glavno, a sve drugo se kao uzgredica i sporedica dodaje onima koji priznaju carstvo nebesno i njemu se privole. Na dvesta godina pre kneza Lazara u Kruševcu Sava i Nemanja, mladost srpska i starost srpska, privoleli su se carstvu nebesnom. To je i sudbonosna prekretnica u životu svakog Hrišćanina i svakog hrišćanskog naroda, naime: hoće li se privoleti carstvu nebesnome ili carstvu zemaljskome. To je sudbonosno bilo u vreme Nemanje i Save za srpski narod i svu njegovu docniju istoriju do danas.

 Pitanje: 

          Carstvo nebesko ili carstvo zemaljsko, to je kažete osnovna dilema Srba (pa i svakog čoveka) kroz njihovu istoriju. Zapadni narodi su, što mi je poznato kao istoričaru, imali druge dileme u svom istorijskom razvoju. Naročito je bila poznata dugotrajna borba između crkve i države za prevlast i moć, tzv. borba Papstva i Carstva, gde je nekad Papstvo odnosilo prevagu ali nekad i država pa stoga prinuđivala pojedine Pape do velikih poniženja, a samim tim degradirala ulogu Pape i uopšte zapadne crkve u narodu. Ovih borbi između crkve i države kod Srba nije bilo, čime to objašnjavate?

 Odgovor: 

          Srpska istorija ne zna za borbu između crkve i države. Takve borbe u nas nema, nego su krvavi ratovi ispunili  istoriju zapadnih naroda. Čime se da objasniti ovo prvo, a čime ovo drugo? Ovo prvo Teodulijom, a ovo drugo Teokratijom. Uzmimo na primer dva mirna vola, kako upregnuti u isti jaram da vuku ista kola i služe istom domaćinu. To je Teodulija. Onda uzmimo dva vola razbešnjena jedan na drugog, tako da se čas levak izvuče iz jarma i bode svog druga dešnjaka terajući ga da on sam vuče kola, čas opet dešnjak to čini sa svojim drugom levakom. To je Teokratija. Rat crkve protiv države i rat države protiv crkve, rat Pape protiv Kraljeva i rat Kraljeva protiv Pape. Nijedan vo nije hteo da ujarmljen služi domaćinu, svaki je od njih hteo da igra ulogu domaćina, i da tera svoga druga u jarmu. Zato su domaćinova kola ostala ukočena a njiva neobdelana i najzad sva zarasla u korov.

          Savina je misao bila da treba oba vola upregnuti u jaram da podjednako služe domaćinu. I crkvu i državu. To je bila Biblijska misao-upravo zapovest Božija i u Starom i u Novom Zavetu.

Pitanje:

          U čemu je prevashodni značaj, ne samo za srpski nego uopšte za bilo koji narod, zajedničkog i sinhronizovanog služenja Bogu crkve i države? Koje su posledice narušavanja ovakvog poretka službe (odvajanja crkve od države) koje je, kako rekoste, zapovest Božija i u Starom i u Novom Zavetu?

 Odgovor: 

          Gde god se crkva odelila od države tu je bolesno stanje ili crkve ili države ili oboje. Razdeljena crkva i država-to znači služenje dvama raznim gospodarima. A pošto postoji samo jedan jedini pravi gospodar kome se može svesno i pošteno služiti, tj. Gospod Bog, znači da jedna od zavađenih i razdeljenih ustanova, bilo crkva ili država, mora da služi protivniku Božjemu, đavolu. Razdor, svađa i rat između crkve i države sramoti istoriju zapadnih krštenih naroda za poslednjih hiljadu godina. Čas je crkva bila u službi protivnika Božijeg zbog svoje Teokratije, čas opet država zbog svoje autokratije. Čas ona prva zbog klerikalizma, tj. pogrešnog služenja Bogu, čas ova druga zbog laicizma, tj. potpunog odricanja služenja Bogu. Ne po razumu nego po zlobi zavađenih strana. A zloba pomračuje razum zbog čega i stoji opomena u Svetom pismu:” čuvaj se da ti zloba ne pomrači razum”. Od svih tih anomalija i užasa Sveti Sava je spasao svoj narod ustanovljenjem Teodulije kao puta i cilja crkve i države. Ne bi on to lako izveo, da mu se otac Nemanja nije zamonašio i da mu brat rođeni nije bio kralj. Sam Bog je tako opredelio, da se na jednoj istorijskoj prekretnici srpske istorije nađu dva brata kao narodne vođe, jedan kao duhovni a jedan kao svetovni poglavar, Arhiepiskop Sava i kralj Stefan. Neobična sličnost sa jednom sudbonosnom prekretnicom u istoriji izrailjskog naroda, kada su se na čelu tog naroda, po Božjoj zapovesti našla dva brata, Mojsej i Aron. Jer ko će razumeti čoveka i pomoći bolje nego rođeni brat? Kralj Stefan kao vladar takmičio se u službi Bogu sa svojim bratom duhovnikom i trudio se da u veroispovesti ne izostane iza njega. Moćni Nemanja pak svojim monašenjem u starosti započeo je tim činom svoje privoljenje carstvu nebesnom, k nebu upravio duh svojih potomaka, a celom narodu svojim primerom ostavio pouku da se kroz zemaljski život mora spremati za večni život.

 Pitanje: 

          Poštovani Vladiko, poznato je da se danas pored istoričara i mnogi drugi bave istorijom. Po mom mišljenju to nije čudno, pošto istorija zahteva tumačenje a istoričari ga retko daju. Možda je razlog tome godine koje smo proveli u omalovažavanju i minimiziranju istorije, pa smo umesto jednog zdravog bogoslovskog tumačenja dobili dijalektički materijalizam i razna druga tumačenja koja su tumačila sve a ništa nisu mogla da rastumače. No, bez obzira na sve to, istorija je ipak neumoljiva u nekim svojim činjenicama, koje neću da kažem da dovode u pitanje Vaše dosadašnje izlaganje o Svetom Simeonu (Nemanji), Svetom Savi i ostalim vladarima kuće Nemanjića, ali ipak pred nama se stvaraju slike o ne baš idealnim njihovim životima. Neki to objašnjavaju upravo suprotnim tezama od Vaše. Naime, oni kažu da su se kroz istoriju upravo crkva i država borile za prevlast u državi Srpskoj i da nije postojala nikakva sinfonija između njih, nego upravo stanje kakvo ste vi opisali da je vladalo u zapadnoj crkvi. To je verovatno posledica zapadnog školstva koje je u Srbiju uvođeno sistematski od sredine 19 veka. Oni u svetlosti te šeme vide i srpsku istoriju i odnos srpske crkve i države. Za te teze im često služe kao potpora i ne baš retke svađe i čak udaranja i ratovi među članovima naše slavne dinastije. To je ono na čemu bih se zadržao malo. Interesuje me da li te nesloge kvare mit i stvarnost o ustrojstvu države Nemanjića, koja se održala u našem narodu kroz 500 godina robovanja pod Turcima, i zahvaljujući tome i ulozi crkve u tom periodu omogućila ustanke Srba, vaskrs i stvaranje moderne srpske države? Istoričari često navode primere svađe i rata Vukana, pod zaštitom Ugarskog Kralja Emerika, protiv zakonitog naslednika Nemanjinog, Stefana 1202 godine, i njegovu molbu Papi Inoćentiju III da ga proglasi za kralja pa čak i zemlju pokatoliči, zatim ustanak Dragutina protiv svoga brata Milutina, Milutinovo oslepljivanje sina Stefana posle njegove bune protiv oca, Dušanova buna protiv oca Stefana Dečanskog na podstrek vlastele i Stefanovo zatočenje i smrt u gradu Zvečan pod nejasnim okolnostima. Sve ove priče i istorijske činjenice podsećaju na mnoge periode naše istorije (između ostalog i današnje) pa bih vas molio da objasnite zašto se to Srbima dešava, i da li postoji neka razlika između ovih pojava u doba Nemanjića i danas?

 Odgovor: 

          Umna pomračenost kod srpskih narodnih starešina u starije vreme i srpske tzv. inteligencije u novije vreme, dolazila je od bezobzirnog gaženja jedne velike zapovesti Hristove. Ta zapovest glasi:” ali među vama da ne bude tako (kao među neznabošcima), nego koji hoće da bude veći među vama, neka vam služi, i koji hoće među vama da bude prvi neka vam bude sluga” (MAT. 20. i 26.; LUKA 22. i 26.). Drugom prilikom opet zapovedio je svojima, da se ne otimaju o prva mesta, kao fariseji, nego neka sedaju na poslednje mesto. Jer veli:” svaki koji se uzdiže, biće ponižen, a koji se ponižuje biće podignut”(LUKA 14. i 11.). Od svih zapovesti gospodnjih, Srbi su najradije i najčešće gazili ovu zapovest. Borba za prvenstvo, međutim, donosila im je gradobitne poraze i udarce. I posle 800 godina iskustva i učenja Srbi ni do danas nisu naučili tu jedinu spasavajuću za njih zapovest Hristovu. Zato i stoje svake decenije ili dve pred gradobitnom strahotom.

          Pišu i istoričari kako su neki Nemanjići bili veliki grešnici, kako je brat izdavao brata, brat borio se protiv brata, otac udarao na sina, sin na oca. To nije neistina, ali je neistina da je to i samo to bio ceo sadržaj njihova života, da je to njihov životopis. Oni pričaju priču donekle ali ne do kraja. Kao kada bi Sveti Luka istoričar apostolskih dela ispričao o Savlu kako je vatreno gonio Hrišćane, pa tu zastao i svršio priču, ne ispričavši drugi deo, tj. kako se Savle obratio u Pavla, gonitelj u apostola, grešnik u pokajnika, Hristoborac u Sveca. Zaista, neki Nemanjići grešili su kao ljudi po ljudskoj slabosti, ali su se kajali za grehe i umirali su kao pokajnici. Ne znamo za Vukana da li se pokajao, zato je i ostao van slave i van kalendara, jer je ustao protiv dva svoja sveta brata i vezivao se za rimsku crkvu. Zbog toga je i okarakterisan kao izdajnik, i kao praobraz svih izdajnika srpskih, i to uvek sa istim imenom: Vukan, Vuk, Vukašin, Vujica. Međutim, Dragutin se pokajao zbog svoga ustanka protiv brata Milutina, zamonašio se i kao monah Teoktist verigama se obložio u pokajanju i iskušenju. I sazidao je nekolike predivne crkve u slavu Božiju kao: Ozren, Tavnu, Raču, Lovnicu i crkvu u Arilju. I posvetio se. Zašto srpski istoričari ne dopričaju priču do kraja? A kraj delo krasi, veli srpski narod. Kajao se i kralj Milutin zbog greha prema sinu svom Stefanu, i gorko oplakivao svoj greh pred igumanom manastira Pentokratora, u kome je oslepljeni Stefan primoran bio da boravi. I posvetio se Milutin ne kao grešnik nego kao pokajnik, i ne kao pokajnik samo po reči nego još više po delu, služeći Gospodu svome Hristu do kraja svog dugog veka. Nijedan od modernih istoričara srpskih nije se zadržao na onom što je najkrupnije i najvažnije u pogledu ličnosti ovoga slavnoga kralja, naime, da se posvetio i da Bugarska prestonica Sofija čuva njegovo telo kao svoju najveću svetinju. Ne vide to oni, jer je nehrišćanski i nesrpski mrak zamračio njihov duhovni vid. Oni ne opraštaju greh onome kome je i Bog oprosti i koga je Bog čak i posvetio. Ne može se istorija srpskoga naroda pisati samo mastilom, nego i krvlju i suzama od srca. Kajao se i car Dušan zbog svog greha prema roditelju svom Stefanu Dečanskom. Ali greh sina prema roditelju teži je od greha brata prema bratu, i od greha oca prema sinu. Dušan je ostao veliki i slavan, ali se nije posvetio, tj. postigao je najvišu slavu zemaljsku, ali ne i najvišu slavu nebesku. No i ako se nije posvetio, verujemo da mu je Bog oprosti greh zbog njegove ogromne i neumorne službe Bogu. Jer je bio pokajnik. I jer je podizao mnoge zadižbine, činio bezbrojna dela milosrđa, štitio manastire i svaku pravdu svojim strogim zakonima. Svetu Goru osnažio je i osigurao, a ceo Hrišćanski Balkan branio je od nekrsta, i u krstaškom ratu za Hrišćanstvo na Balkanu postradao. Zaista, i ako je učinio u mladosti veliki greh prema roditelju svome, bio je do kraja života sjajan i veran sluga Hristov na delu i u stradanju, potpisujući se uvek kao Rab Hrista Boga i žrtvujući sebe za krst časni i zlatnu slobodu hrišćansku svih balkanskih naroda.